Nikada objavljene kolumne

Срђан Ђорђевић 1966–2023 Nikada objavljene kolumne Аутобиографски рукопис Рукопис је остао недовршен услед Срђанове преране смрти.

Nikada objavljene kolumne Podnaslovi (Ono što čini život) (E, dušo moja napaćena) (Bože, da li sam glup, ili šta li je?) (Izgubljena generacija) (Autobiografija običnog smrtnika) (Priče iz 1001 dana) (Put oko života za 55 godina) (Život stvarno piše romane) 1

Knjigu posvećujem svojoj deci, ćerci Nataliji i sinu Mihailu, u nadi, da će možda, ako je pročitaju, bolje shvatiti neke moje postupke... 2

Predgovor Knjiga, koju ste sada uzeli da čitate, napisana je u dva daha (prvobitno je stajalo: u jednom dahu, ali sam, iz meni nepoznatog razloga, napravio pauzu od 3 godine). U njoj se nalaze nagomilani događaji koje pronalazite ili ste pronalazili u svakodnevnom životu. Tu ćete naići na njihovo rešavanje, zatim, smisao njihovg rešavanja i predloge za njihovo rešavanje. Odnosno, da li ih uopšte rešavati ili pokušati izbegavati. Ta dva daha i ta pauza su trajali oko 10godina, ali jesu dva daha - dva cuga.. Pisana je u obliku autobiografije. Jeste, reći ćete ko sam ja pa da pišem autobiografiju. Običan smrtnik, nepoznat javnosti. Slažem se. Ali, posmatrajte sve na ovaj način: ako se ovo pročita u nekoliko stotina miliona primeraka, da li ću biti nepoznat javnosti? Eto zašto sam pisao o sebi (ha, ha). Sve se množilo i taložilo u mojoj glavi. Hteo sam da puknem, da nisam stavio sve na papir: i odrastanje i školovanje i vojsku i posao i brak i roditeljstvo i sve što prosečnog čoveka „zakači“ u njegovom prosečnom životu. Valjda kriza godina. Želja da nešto, pored dece, nepokretne i pokretne imovine i novčanih sredstava, ostavim i iza svoje duše. Trošim svoju poslednju trećinu života, pa k'o velim... daj dok je vreme. Sama autobiografija je koliko toliko napisana po hronologiji, ali su zato neka dodatna razmišljanja, opaske i ispisani uzdasi ubacivani u biografiju s neba pa u rebra. Likovi u knjizi su stvarni da stvarniji ne mogu biti. Možda su nekim dodeljivana druga imena (to neka ostane moja tajna), ali ako oni ovo čitaju, prepoznaće se bez dileme. Prepoznaće ih i neko drugi iz mog životnog okruženja. 3

Knjigu pišem dok mi je cela porodica još uvek na okupu (supruga Katica 1970, sin Mihailo 1995. i ćerka Natalija 1998). Rečnik u knjizi (namerno) nije takav da morate koristiti Vujakliju, nego se pisalo prostim, narodskim jezikom, malo školovanijeg čoveka (relativno posmatrano – posmatrano iz ugla pisca – mene). Bez filozofiranja, ali sa dubokim razmišljanjima, dvoumljenjima i opažanjima. Mogao sam da u svom bitisanju, iskonskom i diskursnom, prikažem postojanost abnormalnog u odnosu na dominantnu retradicionalnost, ali više od pola njih bi, posle tri ovakve vezane rečenice odustalo od čitanja (inače, rečenica koju sam malopre izgovorio, namerno nema smisao, a ako ga neko i pronađe, to je sasvim slučajno). Da sam pisao u tom stilu, možda bih dobio Ninovu nagradu, ali bi se zato dve trećine nacije čudilo za šta sam ja dobio „Nina“. Pismo latinica koje je korišćeno u knjizi, namerno je izabrano, jer se može desiti da knjiga dospe i do nekoga u okruženju iz bivše SFRJ (Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), pa da se lakše može pročitati. Inače, obožavam ćirilicu i ponosim se njome. Odmah da kažem, da onaj koji poznaje SFRJ, tj. rođen je u njoj, a nije je voleo, bolje i da je ne čita. Onaj ko nije rođen u SFRJ, a rođen je na njenim bivšim prostorima, može da je pročita i vidi nešto o zemlji svojih najbližih predaka. Ja bih najviše voleo da vam pružim potpuni užitak i štivo ponudim stilom Meše Selimovića, ali, narode, ja sam inženjer čovek sa željom da sa vama podelim životne zgode i nezgode, a Meša je gospodin školovani književnik, tako da vam ne preostaje ništa drugo nego da se zadovoljite mojim stilom, kakav je takav je. Nisam merio svoj intelekt „zaistinski“, nego sam samo jednom prilikom radio neke testove koji se odnose na osobe sa IQ do 140 i po navodima Slavice Jovičić, psihologa u IMR (Institut 4

za medicinu rada), ja sam probio plafon. Mnogi koji me znaju, mogu potvrditi ili opovrgnuti moj intelekt (mi mnogo volimo jedni druge da ocenjujemo), ali da li je on obrnuto srazmeran glupošću, to ni ja nisam siguran, čak posle svega iznesenog u knjizi, mislim da nije. Čovek, vrlo inteligentan, može biti istovremeno i glup (za život) do zla boga. Iz dana u dan ili sa preskocima od najviše do 10 dana, gomilale su mi se misli tom brzinom, da je pisanje bilo nakaradno, nabacano s brda s dola (kao i naša vlada za vreme Titove ere, Planinc – Dolanc) da mi je trebalo više da je tematski sredim i povežem neke celine, nego da napišem ovoliki broj strana. Jeste mnogo. Razmišljao sam se da li ovoliko napisati. Kao „Rat i mir“? Da li će neko čitati? Na kraju sam rekao sebi: Ne mora niko da je pročita, ja sam mirniji čovek posle ovoga. Samo ako krenemo od pretpostavke da nam čula nisu skroz tačna, odnosno da svi imamo makar neku malu falinku, ili pak ako tretiramo svoja čula sasvim kao subjektivno, što i nije daleko od istine, kao što je Ajnštajn pokušao da definiše istovremenost, odnosno ukaže kako je to relativan pojam, odmah možemo postaviti sebi pitanja: Šta je istina? Šta je tačno? Evo, moja supruga i ja u zadnje vreme sve različito shvatamo i pogledi su nam skroz različiti. Reći ćete kako možemo da vidimo različitoistu stvar. Pogledajte samo kuću spreda i odozgo i videćete da to nije ista kuća (ha, ha). Pa ako ne znamo šta je istina i šta je tačno, nismo ni sposobni da pravilno rasuđujemo, donosimo zaključke. Nećemo znati šta je ispravno. Zašto onda uopšte prenosimo pojmove ispravnog sa kolena na koleno? Zašto ne prepustimo svakoj generaciji, po na osob, da sama sebi odredi istinu. Istorija? Ona mora da postoji, ali je tačna onoliko koliko više istoričara ima jedno mišljenje, u odnosu na broj istoričara koji misli drugačije, ili pak ako se taj broj ne zna, prihvatamo kao tačno ono mišljenje koje nam više prija. Sve ovo prožima se kroz 5

knjigu non-stop, samo u raznim situacijama, raznim primerima. Ako neko očekuje istinu i tačnost u ovoj knjizi, neće je videti. Videće sve samo iz mog ugla. Kako je u celoj knjizi tekst napisan kroz razne kratke primere, nije red da predgovor bude najduži, pa zato prekidam sa njim, a vama predlažem da nastavite čitanje tako da ne silite sebe da doznate kraj, jer kraja nema. Nema ni valjanog početka, jer pričam o stvarima o kojima volim da pričam, a koja su se desila i pre mog rođenja, kao i ona koja će se desiti posle moje smrti (bar ih ja očekujem), a samu knjigu počinjem od mog rođenja. Ko god bude recezent ovoj knjizi, ja sam mu duboko zahvalan, jer znam da je knjigu bar neko pročitao, ako se baš nije drznuo da napiše recenziju na osnovu samo pet pročitanih strana. 6

Rano odrastanje (do kraja osnovne škole) Moram prvo da vas ukratko upoznam sa mnom, da shvatite ko sam, šta sam, u kakvim okolnostima i kakvom okruženju sam rastao, kako sam živeo i možda onda donesete sud, zašto tako razmišljam i zašto se tako ponašam. Rođen sam 1966. u najotmenijem delu Beograda – Dedinju, u ulici Tolstojevoj i tu mi je jedna dedovina i danas dan. Druga dedovina je na žalost prodata (v. kućica). Inače, 1966. godina je po kineskom horoskopu u znaku vatrenog konja (nije običan, već vatreni i javlja se svakih valjda 100 godina) i u tim godinama su u Kini ubijali (mislim samo mušku) novorođenčad, kao nepoželjno rođenu. Da se moji nisu razveli, skoro odmah posle mog rođenja, bio bih komšija najuticajnijim ljudima ovog društva. Ovako, mama je posle razvoda dobila stan na Novoj Galenici (mislim da je ispravnije reći u umesto na, ali... tako svi govore), gde sam i dan danas. Dobro je što nisam na Dedinju (ovde mislim da i treba na jer je to brdo u Beogradu). Neću da imam ni moć ni uticaj. Da li sada lažem samog sebe? Da li sam nesposoban da imam moć i uticaj, pa tako govorim? Želim da svoj skromni život provedem sa što više šala i saznavanja, zajednički sa decom, dokle god bude moglo. Kad im dosadim i oni budu hteli da nastave svoj samostalni život, neću im se isprečiti na tom putu, ni jednom jedinom svojom mišlju i ni jednim jedinim svojim postupkom, samo ako vidim da to ide u dobrom smeru. Opet, čijem dobrom smeru? Da li je opet dobar smer onaj koji većina smatra? Ili je dobar smer samo onaj po mom mišljenju? Valjda nisam toliko sebičan, da ja određujem šta je dobro, a šta ne? Valjda treba deci da kažem šta valja, a šta ne? Ko je doneo sud o tome? Ja? Verovatno. Ko me je pitao da donesem sud? Niko. Kako znam da sam dobar sud doneo? Nikako. Nada i želja ka dobrom su jedini koji mi pomažu da procenim da nisam 7

sopstvenu decu prevario i pogrešno usmerio, a vreme koje neumitno prolazi i gazi nas, biće jedini dokaz da li je nešto pravilno urađeno. Možda sam ih dobro usmerio, ali u pogrešno vreme. Da li je to onda dobro usmerenje? Večite dileme... „S one strane ulice stanuju djevojčice kojima, kojima miriše koža...“ Zabranjeno pušenje Bila jednom jedna zemlja u kojoj sam rođen Kao što sam i u predgovoru rekao, rođen sam u SFRJ, koju su rasturili. Zašto? Malo njih to zna. Moje mišljenje je da je bila velika smetnja razvitku centra moći, koji god da je, jer je SFRJ bila tako koncipirana da je u njoj bilo više vera, pa ni jednoj veri nije odgovaralo da je celu zgaze, nego lepo, lagano da je rasturi da bi mogao da ima kontrolu nad manjim delovima. Taj isti, meni nepoznat, centar moći, je video, da je Amerika pogodna za ostvarivanje tog cilja, pa shodno tome cilj je bio oslabiti sve druge osim nje. Slično se desilo i sa Savezom Socijalističkih Sovjetskih Republika, čuvenim SSSR-om. A za moj pojam, SFRJ je bila sjajna. Bila jednom jedna zemlja... Bogata različitostima, velika, imala je sve, i planine i ravnice i more i ostrva i jezera i banje i u dubini bliske narode (uvek ima budala). Međutim, ispostavilo se da nije baš tako. Ili je sve namešteno da nije baš tako. Bog će Sveti znati. Zaratismo jedni sa drugima očas posla. Nismo se ni osvrnuli oko sebe, a neko je već doneo odluku da se ratuje. Strašno. Politika. Mrzim je. Ma sve bih političare... Auuu, što je teško ovo pisati. Sto misli navre u jednoj sekundi. Dok sročim jednu, od onih sto, više od pola se zaboravi. No, nadam se da će se memorija u toku pisanja osvežavati, što bi današnja mladež rekla, rifrešovati. Posle, demokrate kažu kako smo sa Titovom smrću počeli da se demokratizujemo i da postajemo civilizovani. Jer, navodno, pre nisi smeo da izneseš svoje mišljenje koje je bilo kontra od režimskog, a i skinuli smo sa vlasti velikog lopova. Deluje mi da je danas po ovom pitanju još gore (misao dodata 12.2.2020. i potvrđena 13.7.2021). Možda i jeste istina, ali se 8

tada svaka misao i te kako zapažala. Tada je bio jedan ili eventualno mali broj lopova, a danas ih je na stotine (mahom političari) koji se svake 4 godine menjaju. Treba to nahraniti. Ej, bre, prebogati smo. Ali i glupi i plašljivi, ali sa razlogom, jer sprega države i mafije je neraskidiva. Nikako ne možemo da se skupimo i rasteramo ološ i gamad. Pre je bilo čudo neviđeno kada je neko potegao nož na nekog, a danas se ubijaju svaki treći dan, na hiljade njih ima oružje koje nosi sa sobom. Uveče strepiš dok ti se dete ne vrati iz grada, da se nije našlo u sred poprišta idiota i kretena. Zapad nam je doneo demokratiju sa kojom ide kriminal, pad moralnih i bilo kojih drugih vrednosti, osim kapitala. Šund, kič i ostalo što ide uz to, sve smo to mi vrlo lako prihvatili, a samu uređenost i zakone nikako da stignemo da preuzmemo. Bolesni smo. Ne mogu očima da vidim više ni Tadića, ni Nikolića, ni Đilasa, ni Dačića, ni Koštunicu, ni Čedu, ni Vučića, ni Dinkića, ni Velju, ni nikog koga gledam od odlaska Slobe. Neke više, a neke još više. Ojadiše nas. Više nas ojadiše moralno, iako su ukrai na milone evra. Ubiše nas u pojam. Kada pokažu koliko su glupi i nepismeni (ne svi, ali većina) muka mi je. A nemoćan si. Rekao glupost, ostao živ, a možda i otišao na višu funkciju. Strašno. Ne, ne mogu više o tome. Počinjem da se znojim. Ne želim da me nešto strefi. Treba dovršiti i lepa pisanija. Kasnije ću da nastavim o ovome, na ovaj ili onaj način (i to ne jednom, sigurno)... „Vidim polja sto se žitom zlate i na brijegu vidim rodni dom...“ Ambasadori Obdanište Ovo je ustanova u koju nisam podnosio da idem. Ne da mi se samo nije išlo, nego totalna averzija, očaj i strah. Da bi me mama odvela u obdanište, dešavalo se da sa sobom ponesem punu kesu igračaka od kuće, kao nešto što bi ceo dan iz kuće bilo uz mene i pomoglo mi da izguram dan u omraženom okruženju. Ne mogu se setiti baš svega, ali ono čega se sećam su dve 9

vaspitačice: Desa – voleo sam je i Radica – ni malo je nisam voleo. Sticajem okolnosti jednom prilikom sam, umesto neko društvo sa kojim sam se prskao, isprskao baš nju, Radicu, pa je odnos između nje i mene postao još gori. Umesto u obdanište, često sam ostajao kod bake Borke i deke Mihaila (maminih roditelja), na Dušanovcu u Marinkovoj Bari, koju sam mnogo voleo, ali o tome ću više pričati kada budem pisao o baki, deki i kućici. Dva detalja vezana za Marinkovu Baru, koje želim sada da vam saopštim su o jednoj maci koju sam kod bake i deke vozio na triciklu, a ona nije htela da se pomeri. Probajte neki put da stavite macu na nešto pokretno i da je pomerite. Odmah će skočiti sa toga, međutim, moja maca je uživala da mi bude suvozač. Takođe, zanimljivo je to da sam se tu prvi put baš zaljubio i to u periodu kada nisam imao pojma o muško-ženskim odnosima. Samo sam znao da mi je sa njom prijalo. Ime joj na žalost zaboravih (kao da je neko na postavljeno pitanje: Do You want delete (Y/N)? odgovorio Y, meni u inat). Znam joj ime i oca Sebastijana i majke Zlate i sestre Nade, ali njenog nikako da se setim. Nema restore. Otišlo je i iz kante za đubre. Sticaj okolnosti se desio da sam se sa Nadom sreo za vreme bombardovanja (tridesetak godina kasnije) u Boljevcima, dok sam bio u rezervi kao vojnik. Odmah mi je ponudila sve što joj je bilo na raspolaganju i za to joj hvala. Još jedan dokaz da smo se lepo družili kao klinci. Druga solucija, spas, da ne odem u obdanište je bila da provedem celo (znam da treba sve umesto celo, a ja nikako da se na to naviknem, pa ga namerno ostavih) radno vreme sa mamom na poslu, na aerodoromu Beograd, koji mi je bio beskrajno zanimljiv. Pisao sam na pisaćoj mašini od teta Mire – sekretarice maminog direktora, što je tada meni predstavljalo pravo zadovoljstvo i često su me mamine kolege i koleginice vodile u 10

Borik (restoran) na roštilj, koji sam takođe obožavao. I dan danas volim roštilj i patim se sa viškom kilaže non-stop. Ali, neki put, kada ostanem u obdaništu, dešavale su se zgode i nezgode od kojih pamtim tri-četriri: Jednom prilikom igrali smo se lovaca i životinja. Ja sam bio lovac a moj drug Vaga (Miloš Vagić) medved. On se toliko uživeo u ulogu, da me je ugrzao za nogu iz sve snage. Ne pamtim da li sam ikada više igrao ovu igru, ali sam siguran da više nikada nisam bio lovac; Drugi put su se moji drugovi Aćim (Aleksandar Aćimović) i Mare (Bojan Marić) nešto gurkali, a Aćim je držao neku drvenu kocku od koje smo gradili kule. Prilikom tog gurkanja ispustio je meni na glavu. U prvom trenutku sam osetio jak bol i naglas zasrkao (kao kad vas nešto žigne), a zatim sam rekao da nije ništa strašno i rukom češao taj deo gde mi je pala kocka. Taj postupak mi je ublažavao bol. Kada smo svi mislili da nije ništa i kada sam prestao da se trljam, pogledao sam ispred sebe krvavu ruku i počeo izbezumljeno da plačem, jer sam osećaj da ide krv iz glave, do tada mi je bio potpuno stran. Na kraju se sve lepo završilo – bez ušivanja, na moje zadovoljstvo; Toliko nisam voleo obdanište, da sam jedva čekao da krenem u osnovnu školu. Pre polaska u školu znao sam da čitam i pišem i ćirilicu i latinicu i dosta dobro da sabiram i oduzimam do 100, da je sve oko mene bilo strah da mi ne bude dosadno, pa da školu možda i omrznem. Kada je učitelj, čije je ime bilo Damjan Jocić, obilazio roditelje na početku školovanja (kako je to bio lep običaj, da se vidi gde i kako neko živi, da bi se bolje razumeo), mojoj mami je rekao da što se tiče učenja sa mnom nema problema, ali da umem iz čista mira da ustanem iz klupe i odšetam do druga ili drugarice i da se sa njima ispričam. Kada mi je mama objasnila da to nije u redu, prestao sam to da radim. Inače, učitelj mi je bio starog kova – mi smo mu bili poslednja generacija, a da bih ga na najkraći način vama predstavio, mislim da će biti dovoljno da vam ispričam jednu kratku pričicu: 11

Pre desetak godina sam preturao po garaži i rasklanjao stvari i tada sam našao svesku iz drugog razreda osnovne škole u kojoj je pisalo: Diktat: „U Evropi žive sledeći narodi: Srbi, Rusi...“. Da li je dovoljan opis mog učitelja Damjana Jocića? Mislim da nas je većinu iz odeljenja učinio ljudima, što i jeste najvažnije. Inače, 16 nas je završilo neke fakultete. Bilo je i kod njega nekih stvari koje nisu u redu, a to je da mi je počeo davati iz likovnog loše ocene iz razloga koji nema ama baš blage veze sa crtanjem: razlog je bio taj što nisam izdržao celu rekreativnu nastavu na Rudniku, već sam zvao mamu da me uzme pre vremena. Razmaženo govno. Nikada svojoj deci – bar tako mislim – to ne bih dozvolio. Sva sreća, nisam imao prilike da ovo potvrdim. Ali, i to likovno je na kraju leglo i imao sam u prva četiri razreda sve petice. „U školu ga dali, u školi je spavo. A kad nije spavo, bolje da je spavo...“ J. J. Zmaj Prva životna greška (sa ove tačke gledišta) Čuveni peti razred i moja prva velika greška u životu (i greška moje majke – mogla je da ne popusti – sve bi prošlo na mom durenju neko vreme i ... kraj problema). Ulaskom u peti razred dobijali smo strani jezik, kao novi predmet. Od tri odeljenja jedno – moje, učilo je ruski, drugo engleski, a treće je bilo mešano. Kada je majka htela da me prebaci u englesko odeljenje, zapevao sam da to ne uradi, tobož' da ne izgubim društvo, koje sam posle ipak izgubio odlaskom u srednju školu, a stekao novo koje sam opet izgubio i tako naizmenično. Tako da celog života vapim što ne znam engleski i smatram da nisam mogao da prosperiram u životu više od ovoga, baš zbog tog jezika, a nikada nisam smogao snage, volje, novca, vremena ili nečeg šestog, da ga završim vanredno. Možda sam i tražio večiti izgovor, da mi je taj jezik bio smetnja u životu. Možda, jednostavno, moje sposobnosti nisu tolike, kolike ih ja smatram. „Raz, dva , tri, maljčiki...“ 12

Idoli Šamar koji baš pamtim Sticajem okolnosti, dobili smo razrednog starešinu, Jelenu Barišić, kojoj smo bili i prvo i poslednje odeljenje. Posle nas je radila raspored časova, a po pravilniku ti nastavnici nemaju razredno starešinstvo. Kao i svaka mlada nastavnica, prihvatala je pomoć njenog iskusnijeg kolege Baneta, što nama u odeljenju nije bilo pravo, jer se mnogo mešao u naše unutrašnje stvari. Jednom prilikom me je nastavnica srpskog Nada, koja je došla na zamenu našoj stalnoj nastavnici Ljilji, izbacila sa ćasa jer se nisam odazivao na njene prozivke. A prozivala me je: Selečaninu, hajde ustani. Totalno me je pomešala sa mojim drugom. K'o za nesreću u tom trenutku je kroz hodnik prošao nastavnik Bane, naš miljenik, koji nije ni sačekao da mu objasnim zašto stojim van učionice, već mi je zavalio takvu dlančinu da je i danas pamtim kao nešto, pa skoro najgore, što mi se desilo u školi. Užas. Ovo je nešto što pamtim i što ću pamtiti celog života. Danas to ne postoji. Leteo bi taj nastavnik iz škole k'o bela lala. Kao osnovac bio sam stalno među poslednjima po visini, a kako sam stalno voleo da se šegačim i da isterujem pravdu, bio sam malo malo pa isprebijan. Sve je bilo tako do mog naglog rasta, treniranja rukometa (stekao sam snagu) i upoznavanjem sa malim mangupima (davali su mi dodatnu snagu – leđa) koje se desilo polaskom u srednju školu. Od tog trenutka više nisam nikada bio pretučen, a tukao sam se... pa negde do fakulteta. „Samo nemoj, nemoj po glavi, druže plavi...“ Ima nas, a i biće nas uvek raznih 13 Azra

U osnovnoj školi sam proveo pravo bezbrižno detinjstvo i od svih anegdota, ispričaću jednu koju skoro uvek ponavljam. Nastavnica ruskog, inače po prezimenu verovatno udata za Rumuna, Milena Popesku, a svi smo je zvali po šljunku, prozove u osmom razredu N.N. (stvarni inicijali) da na tabli nešto ispiše, a nailaskom na reč horošo krene da piše hara... (čita se harašo). Ruskinja nije mogla da veruje i kaže N.N. – u: „Pa pobogu N. zar za ove četiri godine nisi zapamtio da ta reč ima tri slova o?“. N.N. brzo obrisa započeto ha i nastavi da piše hooo... (uredno ispisana tri slova o, ali na žalost zaredom). Svi smo se do suza ismejali. „O kako je lepo biti glup...“ Bora Đorđević Pravilan izbor Inače, da se pohvalim, da sam u istoriji postojanja škole u koju sam išao, dostigao najveći rezultat svih vremena na takmičenjima iz hemije. Osmo mesto u republici, a prethodno sam bio peti u gradu (nepravedno totalno jer sam trebao biti drugi ili treći). Posle testa u gradu osvojim treće mesto (prva tri dobijaju nagradu a petoro ide dalje na republičko), a zatim me na usmenom ogledu (mogli su da rade šta im je po volji) spuste na peto mesto, da idem dalje, ali da ne dobijem nagradu. Za utehu devojčica koja je bila druga na testovima nije ni prošla na republičko. Ali, kako je došlo do toga da idem na takmičenje iz hemije, koju nisam baš mirisao, a ne iz fizike koja me je zanimala. Hemičarka, Olga Kasalica, mi je prišla, posle školskih takmičenja iz fizike i hemije, gde sam iz oba predmeta imao maksimum i trebao da se opredelim gde dalje, i rekla: Srđane dobro razmisli gde ćeš dalje, jer ti bi trebao da budeš vukovac. Nisam se mnogo premišljao. „Pekar, lekar, apotekar, mogao sam biti ja, bilo šta...“ Kako se penješ na viši stepenik 14 Bora Đorđević

Kao vrhunac lepog u osnovnoj školi, doživeo sam jednog dana kada sam se vraćao iz škole. Ispred zgrade me je čekao novi motocikl - 59 kubika, jedna brzina, Puhov motor. To je ona vrsta motocikala koja se pali na kvačilo posle motanja pedalama. Bio sam glavni dasa. Ali, nisam znao da to iskoristim, bar što se devojčica tiče. Tada još uvek nisam razmišljao u tom smeru (šta ćete, kasnije sazrevanje). Više je mene zanimao motocikl, nego što smo i ja i motocikl zajedno zanimali devojčice, ili one mene. No, kasnije je sve došlo na svoje mesto. Moram sada da napomenem iako hronološki nije na mestu, da sam i za kraj studija dobio fenomenalan poklon od mame, a to je računar, skener, štampač, zvučnike. Sve je to 1992. godine koštalo oko 5.000 maraka (nemačkih). Deo para od prodate kućice u Marinkovoj bari. „Kad si kupim mali motorin...“ Vice Vukov Kućica Dvorište. Samo tvoje. Bez komšija. Uži centar Beograda. To je san nad snovima. Ali, na žalost moralo je doći do prodaje. Zašto? Zato. Shvatam i to. Tetka Ljilja (rođena sestra od moje majke), koja je bila udata u Kikindi, nije videla ama baš nikakvu korist od te kućice. Najviše koristi je imala Grozdana (druga rođena sestra moje majke), jer je udomila svoju ćerku, moju sestru Marinu. Nisam imao ništa specijalno protiv toga, jer sam bio još student i nisam imao nameru da se odvajam od majke (dok se ne zaposlim), ali sam video da će ta želja brzo da se pojavi, pa sam i ja razmišljao šta ćemo kada se to desi. Da li ćemo se posvađati? Principijelno, volim što se prodala, kad već mi nismo imali pare da je otkupimo od Grozdane i Ljiljane. Opet će neko pomisliti da sam baksuz. Nisam, samo mi je bilo više muka da se neko, ko ima toliko, grabi da ima još više. „Nije to tvoja zemlja. To je zemlja tvoje dece. Nisi ti to stekao, nego si nasledio. Šta si nasledio, prosledi.“ Odlomak iz serije „Moj rođak sa sela“ 15

Baka i deka Kao što već napomenuh, pisaću malo o baki Borki i deki Mihailu, po kom sam i mom sinu dao ime. Baka je bila ceo život domaćica i odgajila je tri ćerke i jednog muža. Trebalo je to nahraniti, oprati, ispeglati. Deka je bio od onih ljudi koji su prvi u kraj doneli tranzistor, televizor, ... Deka je bio knjižar i radio je u najpoznatijoj knjižari u gradu – „Kod Gece Kona“. Trebao je da napreduje, ali im je rekao: Ako mogu da slavim slavu i da budem u partiji, nema problema. Problema je moralo biti i moj deka je do penzije bio upravnik Dušanovačke pijace. Pamtim ga vrlo malo, jer sam imao 6 godina kada je umro, ali po pričanjima svih, koji su ga znali, bio je izuzetno dobar i pošten čovek. Jedinu stvar koju imam u kući od njega je ručni Omega sat sa 18 rubina, koji sam nedavno skroz osposobio i sa uživanjem ga nosim. Imao sam i pozivnicu za suđenje Draži Mihajloviću (vođa stare kraljeve vojske za vreme II Svetskog rata, koji se osim protiv okupatora borio i protiv nove komunističke vojske – partizana), ali to je na volšeban način, kao i dosta drugih stvari, nestalo iz kuće, nakon velikih spremanja, od strane moje žene. Tako je nestao i autodrom i gramofon i metalni voz na baterije i sve što je u određenom trenutku out (moja supruga to reguliše). A je l znate kakav gramofon. Onaj u koferu, koji, kad ga otvorite, na poklopcu sa unutrašnje strane ima zvučnik, a tamo gde bi se pakovale stvari, nalazi se ploča sa iglom. Mogao je pet ploča zaredom, automatski da pusti. „Moj deda već dugo, ore nebeske njive...“ Nisam siguran da se ovo još može sresti Đorše Balašević Na dan pred dekinu sahranu, sećam se, da je na vrata, kod bake, na Dušanovcu (Marinkova Bara) ušao neki njegov prijatelj (to sam kasnije doznao, jer ga do tada nisam viđao) i dao baki neke „silne“ pare, rekavši da mu je deka Mihailo to pozajmio, pa 16

je došao da vrati. O tim parama znali su samo moj deka i taj čovek. E, da je danas takvih ljudi i takvih manira. Retko, ali vrlo retko se mogu naći takvi ljudi. Samo u strahu gledamo da nam neko nešto ne podvali, da nas ne prevari, da nas ne namagarči. Kada se desi nešto lepo, što je nekada bilo oubičajeno, gleda se na to sa čuđenjem. Baku pamtim mnogo više, jer je umrla za vreme mojih studija. Pamtim kao dete zvuk zvona na vratima i kada otvaramo ili mama ili ja i vidimo baku sa uvek napunjenom putnom torbom. U njoj je pored njene odeće za nekoliko dana (nikad se nije uputila do nas, a da ne prespava koji dan) bilo jaja, pekmeza, piletine, kolača i druge hrane, kao da smo i dalje na nekom selu, a ne u gradu, gde se taj običaj izgubio. Dođe kod nas na nekoliko dana i ode. Bilo mi je zanimljivo sa njom sve dok se baka nije razbolela i morala stalno da bude kod nas. Tri godine mog puberteta je živela sa nama, plašeći se da ne umre u snu. Bio sam nemoguć, da sam sebi ne mogu da oprostim neka moja tadašnja ponašanja u kući i prema baki. Ja sam bio student i voleo svoj mir i svoj svet koji u nekim trenucima nisam imao, zato što je baka, kad ase razbolela, malo boravila kod tetke, a malo kod nas. Jednom prilikom sam bio grub prema njoj i rekao nešto što nije bilo na mestu. Ne mogu d ase setim od reči do reči i nije to baš neko veliko zlo, ali je bilo tipa: Ajde daj mi pare za rođendan pa da idem... i za moj pojam veoma neukusno i nevaspitano. Ali opet, nisam bio baksuz, nego sam baki pravio picu, pržio pečurke i slično, da je malo malo pa govorila: E, ovo mi je na srce palo., na veliko iščuđavanje moje sestre. Umrla je u snu u svojoj kućici u ulici Đakona Avakuma broj 28, u Marinkovoj Bari. Malo malo pa mi se otkine parčence srca kada se setim nekih svojih reči izgovorenih njoj. Sada sam svestan da je to bio pubertetski afekat, ali bez obzira, sebe ne podnosim zbog toga. Svaki put kada joj odem na grob u tišini joj se izvinjavam, za sve što sam je povredio. Nije to bilo mnogo 17

vređanja, da ne pomisli neko da sam kreten, to je bilo 2-3 puta maksimum za ceo moj život, ali za moj karakter i vaspitanje i to je nedopustivo. „Jedan D-mol me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali...“ Đorđe Balašević Društveno vaspitanje... Celog života u ovoj našoj zemlji, koja god da je bila, SFRJ, FNRJ, SRJ ili Srbija se priča Ko zna zašto je to dobro ili Ćuti, moglo je i gore. Na žalost tako smo istrenirani. Prošli smo mnoge ratove i besparice, kao nešto najgore što se može desiti, tako da nam je preostalo samo to i da pričamo. Govorim o narodu, a ne o sitnim dušama koje imaju bogatstvo. Zašto sitnim dušama. Pa zato što se svaki kod nas novopečeni bogataš, posle 10 godina nađe u zatvoru. Eto kako se obogatio. Žao mi je samo što ih je sve više takvih i sve se bolje povezuju, da sve manje odlaze u zatvore. Kada ćemo da pričamo Ovo može bolje ili Nije to baš dobro ne znam, ali znam da kada tako budemo razmišljali i naglas pričali, da će nam sigurno biti mnogo bolje. Da li svako razmišlja o nastanku, prestanku, postojanju...? Ja intenzivno. Čemu služimo? Da li sve mora u okviru morala? Šta je moral? Jel opet većina? Da li smo bića stvorena da vole samo jedno drugo biće ili više njih odjednom. Zašto bi mogli da volimo decu koliko god ih ima, a životnog saputnika moramo samo jednog? Da li je to birokratija izmislila pravila radi lakše evidencije, ili je stvarno bolesno voleti više osoba istovremeno? Šta treba, osim poroda da ostavimo iza sebe? Pare, proklete su! Ne mogu bez njih! Da ih imam beskonačno mnogo, ne mogu. Ne bih voleo ni da ih imam konačno mnogo. 18

Jer, zbog konačnosti, postojala bi večita dilema kome pomoći, a kome ne? Bogat sam pa mogu da biram. Strašno. Izborom bih druge osakatio. To što su nas bombardovali nikada im neću ni zaboraviti ni oprostiti. Celoj Evropi – kojoj navodno težimo (ja lično ne, ali politika je čudo) i Americi (najosionijoj zemlji na svetu – može im se, ali ne doveka). Tu 1999. godinu. Ta tri meseca od 24.marta (ako me pamćenje dobro služi). „Još jedan prođe dan, uzburkan ko more...“ Vlastimir – Đuza - Stojiljković Početak bombardovanja Gledamo (kod mame u stanu) u našoj sobi (smešteni smo supruga, deca i ja) Studio B i vidimo da je „opasno“ ali ni ne sanjamo da će uskoro bombe zasuti našu zemlju. Oko 22h nas zove Kaćina sestra, Mirjana, iz Italije i kaže: „Bežite kako znate i umete! Evo kod nas na TV prikazuju kako su se prvi avioni, posle bombardovanja Kosova, vratili u Aviano. Mi joj nonšalatno, navikli na sto i jednu prosutu buvu, odgovaramo: Miro, to je sve propaganda, neće oni nas.... Nije prošlo ni dva sata od ovog razgovora, a u daljini se začuše sirene. Ali, najcrnje je to što se čuo jednoličan zvuk, koji predstavlja kraj opasnosti. Bedo od zemlje, nisi mogla ni zavijajući zvuk da ispustiš. Neposredno po prestanku sirena počeše eksplozije (Jakovo, Batajnica....). Kulminacija – deca zaspala, mi bdimo uz TV slušajući milion i jednu informaciju, kad odjednom poče da se dime i TV i video. Pomislih: Čime li su nas ovo gađali? Sutradan se ispostavilo da nam je u celoj zgradi stradala „nula“ pa se pojavio veliki napon, od kog su uređaji počeli da crkavaju. Kakva ironija. Zar baš u trenutku prvih bombi. Odmah smo doneli odluku da Kaća sa decom ode u selo (Batovac - zabit u okolini Požarevca) jer tamo stvarno nemaju šta da gađaju u okolini od 10 km unaokolo. 19

Spakovali smo se i ja sam ih vozio za selo. Usput idem i razmišljam, da li bolje ovim ili onim putem – šta je veća verovatnoća da ne gađaju i dok sam ja tako pravio izbor, zadesih se pored table – Vinča. Samo mi je jeza prostrujala niz telo i pomislio sam ako „Ode Vinča u vazduh“ šta će biti sa nama. Put prođe bez problema. Ostavio sam ženu i decu u selu a ja sam se vratio u Zemun. Tri meseca sam proveo mobilisan, a svaku drugu nedelju sam imao dopust da vidim porodicu. Svaki put sam morao i kod majke u Zemun, da joj kupim za naredene tri nedelje šta treba, jer ona ne može da izlazi iz stana i do sela da se vidim sa decom i ženom. Svaki dan smo se čuli telefonom, da vidimo ko je živ, a ko nije. Tada se pojavio izraz kolateralna šteta. Ko ga izmisli, da Bog da mu.... (ma sve najgore). Duša me je zabolela i toliku mržnju sam imao u sebi, a ujedno i toliku sam nemoć osetio, ne samo kao pojedniac, već i kao jedinka jedne rase, nacije, društva koje nas je dovelo dokle nas je dovelo, onog jutra kada sam ugledao Avalu bez tornja. Plakao sam u jutarnjoj samoći gledajući taj prizor i stalno prateći da neko ne vidi vojnika kako plače. Nas su stalno spremali za eventualni kopneni napad, a mi smo stalno očekivali nekog mirotvorca da prekine ovu agoniju. Završilo se kako se završilo, a mi i dalje vičemo da je Kosovo naše. Strašno. Jadni ljudi na Kosovu. Jadni mi van Kosova. Ne zna se kome je gore. A i taj naziv. Od nekadašnje pokraine Kosovo i Metohija, više Metohija retko gde možete čuti. Da li smo se od Metohije odavno oprostili, pa sadase kao koprcamo za Kosovo ili nam se tako nameće, pitanje je. 20

Da li su ovi događaji toliko uticali na mene, da sam, posle terorističkog napada na Kule Bliznakinje u Americi (obe su srušene i poginulo je, ako se dobro sećam, oko tri hiljade duša), prvo osetio zadovoljstvo i ispunjenu osvetu. Šta uradiste od mene i ovog jadnog naroda? Zar tako da razmišljam? „Sve se vraća, sve se plaća...“ Tereza Kesovija Srednja škola U moje vreme to se zvala Šuvarica po reformatoru školstva u SFRJ – drugu Šuvaru (tada se govorilo drug i drugarica a ne gospodin i gospođa). Možda je i bolje bilo drug i drugarica, jer sada svi ispadoše gospoda, a nisu se ni primakli takvom zvanju. Kada ja pomislim na gospodin pomislim na nešto prefinjeno. Eto kako se nečije ime zapamti iako je napravio glupost i uvod za sve nepismenije generacije. Po njegovom (Šuvarovom) metodu prve dve godine srednje škole svako je pohađao tamo gde je teritorijalno pripadao i meni je pripala Saobraćajna škola, jedna od najgorih u Zemunu. Ja sam to svrsishodno iskoristio i u drugi razred sam na sopstvenu molbu upućenu školskom psihologu, pripao odeljenju koje je pre mog dolaska imalo prosek oko trojke. Celu godinu je bilo dovoljno progovoriti dve rečenice na usmenom, da bih imao pet i redovno raditi domaći da bih znao zadatke za kontrolni i pismeni. Čapra, drug iz detinjstva, išao je jednu godinu sa mnom u usmernom. Mislim da je pauzirao dva puta da bi me sačekao. Kalinovićka, srpkinja, jedna od najstrožijih nastavnika u školi. Ona njega cele godine proziva da odgovara tako što samo kaže: „Čapriću“, a oн se pridrži rukama za sto, kao kada krećete da 21

radite sklekove i jedno 3 do 4 saнtimetra odvoji guzu od stolice. Onda ona pita: „Je si li učio“. On ćuti. „Sedi Čapriću“ i da mu keca. I tako jedno 7,8 puta. Poslednji čas srpskog. Čuje se već poznato: „Čapriću“. Ali, ovog puta ustaje Čaprić, koliko god je visok i čeka pitanje. Nakon postavljenog pitanja, Čaprić počinje rečenicu kojom odgovara na postavljeno pitanje, a Kalinovićka ni ne čeka pun odgovor, već mu daje dvojku i istu i zaključuje. E, to je teško opisati. „Sa šesnaest sam prvi put ponavljao, pobego od kuće i nisam se javljao...“ Bora Đorđević Društvo, kućno vaspitanje i karakter (Žuća) Tada sam upoznao drugove koji su bili na granici da odu stranputicom, ali je većina njih ipak nešto postiglo u životu. Žule i Trša su taksisti, Bursać je dobar privrednik, da ne kažem biznismen, iako nije znao koliko su dva i dva, Žabac radi u Švajcarskoj, a šta, pojma nemam. Jofke je glumac, Mance je direktor marketinga u Partizanu i td. I dan danas se sretnem za Žućom i popričamo nekih pola sata u dve tri godine i on svaki put kada se sretnemo kaže: E da nije bilo tebe, ko zna gde bih ja bio... Sedeli smo godinu dana zajedno u klupi i njemu je bilo dovoljno da od mene vidi da može i da se uči i da se zavitlava. I ja mogu to da kažem za njih, jer bih možda bio pikslaš (bubalica – onaj koji samo uči, a ne vidi ništa drugo oko sebe), a ovako sam barabar sa njima izlazio, jurio devojke, đuskao po diskotekama i dr, što mi je značilo da u daljem životu budem odmah prihvaćen u bilo koje društvo, kao sposoban i za zezanje i za učenje. Bez obzira što me je to društvo moglo odvući na ko zna koju stranu, moje kućno vaspitanje i moj karakter su bili takvi da mi to ne dozvole. „Ostaću slobodan, neću se vezati...“ Druga velika životna greška 22 Bora Đorđević

U tom periodu sam napravio drugu veliku životnu grešku. Izašao je oglas u novinama, gde je neko nudio jednoiposoban stan kod Kalenić pijace i garsonjeru kod Vuka (deo oko Vukovog spomenika u užem centru Beograda) za dvosoban stan na Galenici. Baš takav smo majka i ja i imali i da sam to tada uradio, od izdavanja garsonjere do ženidbe bih prikupio bar tridesetak hiljada maraka (kakva odskočna daska u životu) što je sada egal u evrima. Takođe, posle sam mogao da prodam oba stana i da kupim i mojoj porodici i majci ponovo po stan na Galenici, da opet budemo odvojeni, a blizu. Takav je odnos cena u centru i na periferiji. Ali ne, ja da napustim moje društvo, taman posla. A majka ko majka, opet je popustila, jer je gledala da u odsustvu oca, ne budem nezadovoljan u svom odrastanju. „Неком сигурно срећна звезда сја неком, тај неко никад нисам ја...“ Rista volina, Aleksa, No name Оливер Драгојевић Ne mogu a da ne pomenem nastavnika istorije iz I razreda, Ristu volinu, koji je bio pun para. Pitate se na čemu je zaradio – verovali ili ne, na patentu da se olovke, upaljači i privesci štampaju sa oznakama Partizana i Crvene zvezde. Eto. Kratko i jasno. Sve te pare mu nisu pomogle da ne ostane zapamćen kao volina i kao neko, ko je u toku razgovora čačkao nos, pravio kuglice od onog iskopanog, a zatim je kuglicu postavljao na pola palca, a kažiprstom ih kao katapultom, izbacivao sa palca. Đaci, koji su sedeli u prvim klupama, budno su pratili na času, ali ne šta on priča, nego da li će ih neka kuglica pogoditi ili ne. Razredni mi je u drugoj godini bio Aleksa, koji je bio čudak svoje vrste i večito odsutan od svih zbivanja. Matematičar. Ja sa njim nisam imao nikakav problem jer sam matiš razbijao, ali koga uzme na pik, nije mu bilo lako. Jednom prilikom je dečko iz odeljenja udario drugog, ali tako jako d aga je onesvestio i izbio 23

mu zube. Nije bilo lepo videti. Na sred sale za fizičko. Trebalo je na razrednom času, koji je vodio Aleksa, izneti podatke, ali niko da krene da priča. Onda Aleksa u jednom trenutku ustade i reče: „odoh ja do zbornice, tu me sačekajte“ i izađe napolje iz učionice. Mi se tada raspričasmo i svi rekosmo, dok smo bili sami, sve što smo znali i videli vezano za taj sukob. Gle vraga, Aleksa je sve slušao ispred vrata od učionice i kada smo mi sve ispucali, ušao je unutra i rekao da je dovoljno čuo i da je čas razrednog starešine završen. Ko pokisli smo izašli napolje i nikada više nismo mogli da kažemo za Aleksu da je odsutan. U trećoj i četvrtoj godini razredna mi je bila isto matematičarka – zamislite ne sećam joj se imena. To znači da ovu knjigu pod hitno moram da završavam. „Балкане, Балкане, Балкане мој буди ми силан и добро ми стој...“ Greška, ali ne velika i ne životna Азра Po Šuvaru treći i četvrti razred srednje škole sam morao da se usmerim (otuda i naziv usmereno obrazovanje), odnosno da izaberem neki smer. Tada je bila dilema upisati Matematičku gimnaziju ili Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, pa sam podlegao razmišljanjima da ako ne upišem fakultet, posle Matematičke sam niko i ništa a posle Tesle ipak imam neko zanimanje i upisao Teslu. Kasnije se ispostavilo da je i to bila greška, ali ne životna, jer mi je bilo mnogo teško studirati – nisam imao predznanje za fakultet koje bi se steklo u Matematičkoj gimnaziji. Ali i taj fakultet se (videćete kasnije kako) završio. „Lažeš zlato, lažeš dušo, lažeš vještice, lažeš tvojim slatkim jezikom, kurve svetice“ Bijelo Dugme Vojska 24

Posle srednje škole na red je, po tadašnjem zakonu, došla na red vojska. Samo da napomenem da sam tada znao da ću posle vojske studirati Elektrotehnički fakultet u Beogradu, jedan od najprestižnijih i najpriznatijih kod nas i u svetu. Prijemni sam uradio katastrofalno (na osnovu znanja iz usmerenog obrazovanja) ali me je spasla Vukova diploma (dobijala se za završeno školstvo sa svim peticama na kraju godine) koja je donela taman toliko bodova da sam na jedvite jade uspeo da upišem ono što sam i želeo. Za služenje vojnog mi je dodeljen Niš i tehnička služba – služba za servisiranje sve tehnike u vojsci. Vojska k'o vojska. Lepa uspomena, puno dragih ljudi sa kojima nisam ostao u kontaktu, što mi se inače dešavalo u skoro celom periodu mog života, a to je da ne ostajem sa ljudima u dugoj vezi. Moja još jedna od životnih grešaka. Olako gubljenje kontakata. Evo sada pokušavam neke da obnovim, ali strašno teško to ide. Ah taj brak (biće kasnije dosta reči o tome). Tada sam prvi put spoznao moć politike. Kada je došao red da se odlučuje ili prekomanda ili ostanak u Nišu, rečeno mi je: Treba da postaneš desetar (nisam to voleo) i da uđeš u partiju (to još manje) ili da ideš u Prištinu za prekomandu (to najmanje). Kako čovek uvek bira ono što manje mrzi, epilog je jasan. Na svu sreću, iz partije sam izašao bezbolno, prvom ukazanom prilikom – i to kada se od mene tražilo, prilikom formiranja višepartijskog sistema) da umesto član KPJ (do tog trenutka jedina partija u našoj zemlji) budem član SPS što sam odbio i tako napustio kratku, trogodišnju, političku karijeru. Posle završene vojske na red su došle studije i moje bezmalo najlepše doba. Možda, kada bih se vraćao unazad i birao kada bih želeo da krenem iz početka, možda bih se vratio u prvi razred 25

srednje. Na studijama, drugačiji krug drugova i drugarica, uglavnom srodnih duša. Prijateljstva vrlo jaka, takva da i dan danas kada bih se sa nekim sreo i popričao bilo bi to toliko zadovoljstvo, da nemam reči da opišem. Tako mi je i bilo kada su mi Anta i Jelena iz Kanade sa svojom decom bupnuli pre koji mesec. Milina. „Ovo je stoput gore, stoput crnje nego u Nišu, kada sam u vojsci fasov'o trišu. Veseli Bosanac, zagriz'o za mamac.“ Bora Đorđević Studije - pijanstvo Moje jedino pijanstvo se desilo u prvoj godni fakulteta kada smo položili nekakv beznačajan, ali prvi kolokvijum iz fizike. Odmah smo otišli preko puta u Domovinu da proslavimo. S obzirom da nisam inače pio a ovde sam pomešao, uhvatilo me je za tren oka. Na žalost nisam umeo da stanem. Ja se sećam svega kao kroz maglu, ali su mi svi prepričavali šta se sve dešavalo. U jednom trenutku sam otišao u WC u Domovini (nekadašnji restoran preko puta Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, gde su se proslavljali razni uspesi na fakultetu i terali u zaborav razni neuspesi) i nisam se dugo vraćao. Kada su došli po mene da vide šta mi je, zatekli su me kako, naslonjen na štok od vrata (valjda da ne padnem), nešto pričam Baba Seri a ona rida i suze roni. Šta sam ja pričao, pojma nemam, ali mi je sada taj trenutak i smešan i tužan istovremeno. Iz Domovine smo otišli kod druga na žurku, a ja sam usput u tramvaju spavao i izgubio neke tehničke crteže za koje još nisam dobio potpis. Posle žurke se ja ničeg ne sećam do jutra. Ujutru kada sam se probudio pogledao sam u plafon i video novi luster. 26

Pomislio sam: „Bože kada je mama kupila ovo, a da ja nisam primetio“. Osvrnuo sam se okolo i video da mi je sve novo. Bio sam u sobi kod druga, koji je javio mojoj mami da ću ja spavati kod njega. „Bolje biti pijan nego star...“ Plavi Orkestar Studije - Caja Studirao sam samo godinu i po dana duže od redovnog, iako sam tri puta išao u treću godinu, zbog jednog ispita iz druge godine. Čuvena elektronika, kod još čuvenijeg profesora, sada pokojnog, Caje. Jedna od anegdota, vezanih za Caju, koju nisam doživeo, već se prepričavala čim smo se upoznali sa tim predmetom, je sledeća: Na jednom od usmenih ispita student se našao na granici da li da ga Caja pusti ili ne. Da bi konačno odlučio, Caja ga pita: „Evo kolega kažite koliko ima sijalica u ovoj prostoriji i ako odgovorite tačno prošli ste“. Student počne da broji i posle dve tri provere reče: „Dvanaest“. Caja izvadi jednu iz džepa i reče: „Žao mi je. Pogrešili ste. Ima ih trinaest“ i student pade. Slična situacija i u narednom roku, ali student, poučen prethodnim iskustvom reče da ima jedna više od izbrojanih. Caja mu se opet izvinu i saopšti da je pao, uz izgovor da ovaj put nije poneo sijalicu. Ali u tom trenutku student izvadi sijalicu i reče: „Zato sam je ja poneo“. Caji nije preostalo ništa drugo nego da pusti studenta da položi. „Stavi pravu stvar na pravo mjesto, čini to često.“ Aerodrom Studije – profesori Mika i Dragan Meni su u prelepom sećanju ostala dva profesora, prof. Mihailo Mika Marković koji mi je predavao fiziku i kvantnu mehaniku i prof. Dragan Stanković, kod kog sam i diplomirao na predmetu merenje i upravljanje. Mika nam je tako ispredavao 27

fiziku (tačnije mehaniku) da i dan danas pamtim razložnost njegovih predavanja, a ostao mi je u sećanju kao ljudska veličina, onog trenutka kada nam je na početku predavanja iz kvantne mehanike rekao: „Deco moja draga, mi bi trebali na ovom kursu da učimo dva principa kvantne mehanike, Hajzenbergovi Šredingerov, ali mi ćemo učiti samo Šredingerov jer ni ja nisam baš skroz shvatio Hajzenbergov.“ Onaj ko studira shvatiće kolika je to veličina od čoveka, bez trunke sujete. Profesor Dragan me je oduševio u više navrata. Njegov ispit mi je ostao kao poslednji. Ali, ja ga prijavim jednom za taj i taj dan i kada sam došao da ga polažem ja zamolim profesora da pomerimo za neki drugi termin jer se nisam osećao spremnim. Nije da nisam učio. Jesam, ali... nešto ušlo u mene i ne mogu nikako. Kada je došao taj drugi, odloženi, termin ja ponovo zamolim profesora da pomerimo. On me je pitao da li sam učio, a ja sam mu odgovorio: „Jesam, ali nisam spreman“. Kako su u istom trenutku kod njega došla i dva redovna studenta na konsultacije, profesor me zamoli da ako znam da im pokažem to što pitaju, dok nam on ne skuva kafu. Ova dva studenta počeše sa raznim pitanjima, na koje sam ja znao odgovore i lepo im sve objasnio. Profesor je sve to slušao dok je kobojagi kuvao kafu i kada je došao, samo mi je rekao da sam položio. Shvatio čovek da ja znam, ali da se uvukla trema zbog poslednjeg ispita. Druga zanimljivost vezana za profesora Dragana je ta da se svađao sa profesorom Mocom oko ocene za moj diplomski, da je na kraju morao profesoru Moci da kaže“ „Slušaj Moco, ako Srđanu sada daš devet, neće ti više ni jedan student doći na diplomski“. Treća stvar po kojoj pamtim profesora Dragana je ta da se baš za vreme planirane odbrane mog diplomskog odigravala čuvena Plišana revolucija – mirna pobuna studenata protiv tadašnjeg režima S. Miloševića (koja je u prvi plan izbacila sadašnjeg političara Čedu Jovanovića i glumca Branislava Lečića). S obzirom na to da su u tim trenucima bila prekinuta predavanja na Beogradskom univerzitetu, morao sam da pitam profesora Dragana kada i gde 28

ću ja da diplomiram, jer je situacija takva kakva je, na šta mi je profesor odgovorio: „Ne brini ništa, diplomiraćeš onda kada smo zakazali, a ako fakultet bude zatvoren ići ćemo u park iza Metropola“. Bez mog daljeg komentara. Treća, možda najveća, greška u životu Ako za Šuvaricu (od milja nazvano usmereno obrazovanje) kažemo da je bila loša, današnje školstvo, to je nekakvo zlo, koje ne mogu tako lako da vam opišem. Roditelji, to je nešto još gore. Tek to ne umem da vam opišem. Podržavaju svoje male kretenčiće po cenu pretnji profesorima sa bilo koje strane, političke, mafijaške, novčane. Idem često svojoj deci na roditeljske satanke, a bio sam i član Saveta roditelja i ne mogu da se načudim šta se u našim školama radi. Recimo, ne sme niko da ponavlja do petog razreda – zamislite kakvi đaci dolaze u peti razred, da nastave da rade matematiku. Užas. Nivo znanja koje se stiče u školama je tri puta manji od našeg, a i mi smo bili lošiji od naših roditelja (mislim na opšte obrazovanje). Disciplina je katastrofa. Učenik će manje da odgovara ako na mrtvo prebije nastavnika, nego ako nastavnik povuče za uvo đaka. Zakoni su katastrofa (kao preuzeti su od Evrope). Na sva zvona se spominje da se u škole uvode planovi za pohađanje nastave za decu koja nisu u razvoju ista sa svojom generacijom, a ćuti se o svođenju cele generacije na nivo te zaostale dece. Ja mojoj deci nisam dao da uđu u takvo kolo, već su ona u onih par stotina dece koje prednjače u odnosu na drugu i po znanju i po ponašanju. Možda sam i tu napravio treću, najveću životnu grešku, ali ja drugačije nisam ni znao ni mogao. Koliko nam mediji omogućavaju da doznamo šta se radi u drugim zemljama, vidimo da i tamo nije ništa bolje, odnosno da ceo svet ide u nekakvom pogrešnom i pravcu i smeru, sa takvom inercijom, da ne znam šta bi trebalo da se desi pa da ne odemo svi u kataklizmu morala, u ambis pravih vrednosti, ma jednom rečju da ne odemo u 29

propast. Sve je manje stvarno učenih ljudi, koji će se posvetiti nauci, jer tu nema para, dok je najveća para tamo gde je droga, prostitucija, kriminal i onaj pravi i onaj kvazi, koji je još gori, a to je politički kriminal, koji se uz pomoć vlasti lako podržava i ostvaruje. Opet se nadam da će se ovaj svet urazumiti, ali samo nadam, a uz to ne verujem. Paradoks. Oksimoron. Mislim da bi nam sada trebalo bar po tri Eliot Nesa (ne mogu sada da objašnjavam ko je on – pročitajte na Google) sa svojih nekoliko pajtaša, za svaku mafiju: političku, građevinsku, farmaceutsku, sudsku, lekarsku, sportsku i sve druge i za svaki grad posebno, a to nećemo naći i skupiti nikada više. Jači su i sa time se masa sve više miri. Ja neću moći nikada. Ako ništa drugo, makar ću lajati na zvezde. Polaganje vozačkog Tu negde oko kraja studija, došlo je vreme, kako je tada bilo i normalno, da se polaže za vozačku dozvolu. Odmah d akažem da sam položio iz petog, ali da sam izuzetno dobar vozač. No, nisam imao nameru d ase hvalim ili kvarim, nego da vam opišem jednu zgodu prilikom pregleda za polaganje vozačkog. Ide se od specijaliste do specijaliste da vam vide da li ste zdravi i sposobni za vožnju. Došao je na red i lekar specijalista psihijatar. Ulazim u ordinaciju, a za stolom sedi lekarka srednjih godina (moram tako sada da kažem jer je tada imala godina, kao ja sada, inače bih tada rekao matorka) i nešto piskara. Tihim glasom, da sam je jedva čuo i razumeo reče mi: „Hoćete, molim vas, da zatvorite prouor“. Ja sam rekao d ahoću, naravno i krenuh da ga zatvaram, Kad ono neće. Ni makac. Ni gore ni dole ni levo ni desno. Ja pomislih da je to sigurno jedan od psihijatrijskih testova. Međutim, nekako okrenuh tu ručku, na sasvim nelogičnu stranu i zatvorih prostor. Zatim mi je rekla da sednem 30

i da uzmem neki taster u ruke. Usput mi je objasnila šta treba da radim, na sledeći način: „Kada čujete zvučni signal pritiskajte taster što brže možete“. Uzeh spravku u ruke i skoncentrisah se maksimalno. Čim sam čuo pisak ja sam sa palcem, pa mislim jedno 5 do 6 pritiska u sekundi, počeo da pritiskam, nemilosrdno, onaj taster. Žena se zaprepastila, jer je očekivala da mi više puta pusti signal a ja jednim pritiskom na taster, da što brže odreagujem na njega. Pomislio sam ako ovo prođem, za mene nema više prepreka. Tada mi je rekla da ustanem i da ispružim desnu ruku. Ja imam nasledno, a i moja ćerka je to nasledila od mene, da kada ispružim ruku onako baš baš da je ona malo prelomljena na kontra stranu od one na koju je inače u laktu savijamo, a i uvrnuta je, tako da lakat može d adođe sa iste strane na kojoj su dlanovi. Lekarka me upita: „Au, je l ste vi lomili tu ruku?“ Ja sam rekao d anisam i usput dok sam to izgovarao ispružim i drugu koja je potpuno simetrično stajala. Gospođa se prekrsti i reče da tako nešto u svojoj dugačkpoj karijeri nije nikada videla. E, sada je definitivno kraj, pomislih. Ništa od moje vožnje. Međutim sve je to prošlo i na kraju sam i dobio dozvolu i vožnja mi je jedna od relaksirajućih radnji u životu, koju volim i ne smeta mi, ma koliko duga bila. Akcija i snalažljivost Nisam zabušant i ne bežim od posla, ali sam na akciji... Prvi konkurs za posao i dva šoka (sada i smešna) Završio sam studije (diplomirao) u julu 1992. godine, u avgustu je izašao konkurs gde se traži baš moj smer u Institutu za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović“ za obavljanje merenja fizičkih štetnosti u radnoj sredini i njihovog uticaja na ljudski 31

organizam u toku rada. U novembru te iste godine sam već nio zaposlen. Kada sam upoznao firmu uplaših se jer je od svih zaposlenih oko 80% bila visoka stručna sprema, kojoj sam i ja pripadao, a od tih 80% njih 85% je imalo ili magistraturu ili doktorat. Uf, u kakvu se ja sredinu uvalih, pomislio sam. Šok. Da li ću se uklopiti? Bog te video, više od pola njih su „jači“ od mene. Šta ću? Kako ću? Međutim, kako je vreme odlazilo, video sam koliko je znanje svih tih „jačih“ i video sam i gde sam i šta sami da sam ja u stvari „jači“ od 90% njih i po znanju i po sposobnostima. Rekoše mi da idem dalje sa učenjem i da će mi se povećati plata (slagaću vas, ali mislim oko 2,5%). Spopade me novi šok i odmah pomislih: Neću li valjda ja ovde doveka ostati? Seminari U „Karajoviću“ se praktikovalo da se održavaju seminari svakog petka u trajanju oko 1 sat. Retko, ali baš retko koji da me je interesovao. Najčešće su seminare držali lekari, što je i logično jer ih je najviše a i ipak je „Karajović“ bio institut medicine rada. Tu je bilo takvih seminara da sam od svih reči koje su se u njima koristile razumeo poneku kao što su ali, ne, treba i sl. Poneko od fizičara iz odeljenja koje se bavilo radiološkom zaštitom se drznuo da nešto kaže, ali su i to bila suvoparna predavanja, sa gomilom podataka, odnosno rezultata merenja. Rešim ja jednom prilikom da održim seminar i spremim bomba predavanje o načinu na koji je moguće locirati u hali od N mašina koje vibriraju koja izaziva baš onu buku koja nije dozvoljena. Ne želim da sada držim to predavanje, nego sam samo hteo da kažem da sam predavanje održao na čistom srpskom jeziku bez i malo stručnih izraza, jer znam da bi tada lekari razumeli samo ali, ne i sl. I što je bilo u tim trenucima toliko zaprepašćujuće, ja sam to predavanje završio za plafon 2032

ak minuta. Prolomio se takav aplauz da je izgledalo da smo na najboljoj pozorišnoj predstavi i tada su mi starije kolege rekle da je to jedini aplauz u višedecenijskoj istoriji seminara. Nisam hteo da kvarim taj utisak i nisam više držao seminare, do trenutka dok mi se nije smučilo da slušam „lekarsku statistiku“ pri obradi podataka. Tada sam se već spremao da napustim institut, pa mi nije mnogo stalo do posledica. Statistiku u institutu je pravilno razumevalo možda dva lekara (jedan sigurno – Srđan Borjanović), pa sam održao jedno predavanje o statističkoj obradi podataka, u kom sam (možda nekolegijalno) izblatio lekare i rekao jednu rečenicu koja im je bila kao da sam im stvaio prst u oko, a to je da sam, slušajući razne odbrane magistratura i doktorata tokom godina službovanja u institutu, video da je njima o čas posla naći zavisnost neke bolesti radnika koji su ležali u našoj bolnici (jedna zgrada) sa brojem cipela nemedicinskih radnika (druga zgrada). Video sam smeh na licima onih normalnih ljudi koji su razumeli poentu, ali sam isto tako video i prezir o onih drugih. Direktor (Vidaković) se tada oglasio sa rečenicom: „Mladi ljudi su po prirodi stvari potentni, a vremenom postaju impotentni“. Nisam hteo ništa da uzvraćam (iz kulture) ali sam čim se seminar završio otišao kod njega da vidim ja šta je hteo da kaže. Pre nego što sam ga išta pitao, kroz nasmejanost je rekao: „Morao sam nešto da kažem“. I ja sam se nasmejao i izašao. Inače, samo da kažem, vrlo smo se poštovali i voleli da na terenima razgovaramo o raznim stvarima. Taske i nov Jugo Miloš Tasić je bio moj najbolji kolega sa posla (na žalost nema ga među živima iako je samo godinu dana stariji od mene). Nije 33

prošao poslovni teren, sportski susreti i sl. a da nismo bili cimeri. Tada bi vodili beskrajne razgovore tokom neprespavanih noći. Inače, on je bio sin poznatog fudbalera Tasića iz Crvene Zvezde. Elem, jedno jutro Taske dolazi na posao sa novim jugom (a plate nam nikakve) pa se svi začudismo. Međutim, sve nam je bilo jasno posle ispričane Tasketove priče. Kaže Taske, da kada mu je tata bio trener u Švajcarskoj, imao je jednog klinca koji je bio vredan i puno trenirao, ali kada je došlo vreme da bira između fudbala i škole/zanata, upitao je Tasketovog oca da li ima on neke šanse u fudbalu. Tasketov otac bude skroz pravičan i reče mu da nije on za fudbal i da može da ga zaposli kod jednog sajdžije da izuči zanat i da se baci u te vode. Klinac pristade. Prošlo je petnaestak, a možda i više godina od tada i Tasketovom ocu se na vrata pojavi „klinac“, koji je bio sada već zreo čovek. Reče mu da je izučio zanat i da mu je gazda, pošto nije imaao dece sve ostavio i da je sada bogat čovek. Doneo je svom treneru koverat da se zahvali što ga je uputio na pravi put. I eto Tasketovog juga. Kada sam već spomenuo terene i neprespavane noći, ne mogu a da uz ovu pričicu ne ispričam i dve simpatične situacije sa tih poslovnih terena. Raspričalo se društvo kod mene i Tasketa u sobi i nikako da odu, a nama se oči sklapaju. U jednom trenutku kolega Milan izusti: „Pa šta da vam kažem...“. Tasketu to bejaše ko poručeno i odmah odgovori: „Kaži laku noć“ Na sličnom noćnom bdenju kolega Peca se na terasi hotela, polupijan, raspriča kako je on strašan ljubavnik i u jednom trenutku reče: „I tada ja izvadim tajgera...“. Sa susedne terase se tada začu glas Pecine žene, koja je sve to slušala: „Macu, Peco, macu...“ Симпатично је било и једно вече, на једном од многобројних службених терена. Цело дрруштво се скупило 34

код мене и Таскета у соби (углавном смо он и ја били цимери) и кренуло је оно чаврљање које је имало изгледа да траје целу ноћ. Видим ја Таске једва држи очи отворене, оно што се каже умире будан, а народ не престаје. Али, у секунди је запазио питање, у ко зна ком контексту, од колеге Трпковића, који рече: „И шта да вам кажем“. Таске ко муња одговори: „Кажи лаку ноћ“. Kriza i inflacija Za vreme poslovanja u Karajoviću zadesila je zemlju takva inflacija da sadašnja omladina to ne može da zamisli. Toliko nula na novčanicama mislim da nije imao niko. U C marketu (nekadašnji trgovinski lanac) je u jednom trenutku imala samo metla, jer je narod kupovao šta je stigao. Zašto? Pa zato što novac nije imao vrednost, a roba jeste, pa je uvek mogla da proradi robno-robna razmena, kao pre Hrista. U svom tom ludilu, celo moje odeljenje dobije platu (nas devetoro) i izbrojimo dinare da možemo da kupimo oko 50 nemačkih maraka (tada je to bila stabilna valuta). Pošaljemo tasketa na Slaviju da od švercera kupi devize (jedino njih ste mogli čuvati). Taske ode do Slavije i raspita se za kurs i vidi da može da dobije oko 46 maraka. Učini mu se malo i zapuca do Zelenjaka (to je još jedno stešište švercera) da kupi tamo devize. Kad ode tamo vidi da mu daju maksimum 42 marke. Brzo se vrati do Slavije, ali tamo uspe da dobije 38 maraka. Nije smeo ponovo do Zelenjaka. Nas, u trenucima najveće krize zalomi teren u Mladenovac, gde smo trebali da ispitamo uslove na radu u nekoj pekari. Dok smo, posle obavljenog posla švrćkali unaokolo, naletesmo na mesaru punu mesa. Ja iz šale upitah da li primaju čekove (svi su se na to, u to vreme, slatko smejali i mislili da sam lud, jer niko nije smeo da primi ček – taj ček sutra ne vredi ni svoju stotinu). 35

Kad, na moje zaprepaščćenje, mesar reče: „Primamo“. Kolege i ja ispisasmo sve čekove, koliko god smo ih imali i kupismo mesa i mesa. Ja sam napunio zamrzivač, koji me je, kada su čekovi došli na realizaciju, koštao ne više od trenutne vrednosti kilograma mesa. U još jednoj situaciji mogu da opišem krizu da bih dočarao kolika je ona bila. U hotelu u Kruševcu, svi sedosmo da ručamo (plaćen nam je ručak bio) a niko kod sebe ni prebijene pare. Posle ručka doktor Dule, naruči kelneru vodu. Kada je kelner doneo vodu, u flašici se pojavio mehurić. Svi smo se prestravili da nije slučajno kisela voda. Oglas za sekretaricu Kada je već postalo neizdrživo u „Karajoviću“ Izbori. Smučilo mi se. Odlika našeg društva 1 Svake godine, pa i te (mislim 2004), kada se mislilo da je sve krenulo na bolje (kasnije će se ispostaviti da i nije), otvaram sanduče, jedno od četiri, na kom piše porodica Đorđević (mama, žena, sin, ćerka i ja) da pokupim listiće za glasanje, znate one duge, fine ali uske (inspiracija od LJ. Ršumovića), sa ispisanim našim imenima, brojem lične karte i biračkim mestom (adresa i broj) na kom možemo izvršiti građansku dužnost. I evo opet: dolazi i listić na ime Violete Đorđević. Više su dosadili, pomislih, moram da odem i odjavim je. Ne znamo ni ko je? ni odakle je? ni zašto se pojavi kod nas? Jesmo mi porodica Đorđević, ali nju, Violetu, niko ne poznaje. Nije bila ni podstanar u našoj kući (stambenoj zgradi – kakav naziv a?), sa četiri stana i dva adaptirana podruma za izdavanje. 36

Rekoše na televiziji: Sve nepravilnosti, kao i prijavljivanje i odjavljivanje vezano za glasanje možete obaviti na šalterima svake opštine. Dokon pop i jariće krsti, pa sam tako i ja rešio da se pozabavim ovim problemom i uredno je odjavim za sva vremena. Videće ona i ko je i šta je i nikada više neće moći da me iznervira kada budem uzimao listiće za glasanje. Toliko me je nervirala. Bila je dosadna, drska, antipatična, a počela je da mi postaje i ružna. Već sutradan ponesoh svoju legitimaciju i listić sa imenom Violete Đorđević, da joj pokažem svoga boga. Neće ona meni više.... Ulazim u Opštinu Zemun i već se nerviram (kao pred svaki odlazak na šalter). Mrsko mi je i da priđem info pultu i zapitam gde se to radi i da dobijem odgovor, jer su nas godinama pre toga navikli da debelo treba da se prošetamo i ispitamo dosta ljudi, dok ne dođemo na pravo mesto. Osvrćem se oko sebe. Vidim gomilu duša koja dolaze da rešavaju razne probleme, jer šta običan čovek radi u opštini, nego pokušava neki svoj problem, svoju muku, da reši ili da dobije neku potvrdu (jer mu ne veruju). U tom mom tumaranju pogledom između ulaza i info pulta, ugledao sam papir na kom je napisano Provera biračkih spiskova sa ružnom strelicom koja je ukazivala na smer gde se šalter nalazi. Kako mogu da tako crtaju strelicu? Toliko je raščepljena, kao da taj crtač nikada nije imao tehničko crtanje. A svi su ga imali, makar kroz opštetehničko obrazovanje (OTO). Bilo je i ONO, ali to je nešto drugo - Opštenarodna odbrana i DSZ – Društvena samozaštita. Sada znamo samo za opštenarodono veselje, ali samo kada zaboravimo na opštenarodni jad i bedu. Dobro je, pomislih, ne moram do pulta za informacije. Prilazim šalteru i za živo čudo, nema nikog da čeka u redu. Verovatno je pauza. Ili radi od 12, ili mora nešto da je, čim nikog nema. Stajem sa licem do stakla na nekih 10-ak santimetara i vidim 37

ženu koja, naravno ne gleda u mom smeru, već u sto sa nekim papirima i usmeravam usta ka rupicama koje se nalaze u staklu da bi me sa druge strane čula šta hoću. Dobar dan, rekoh, da vidim da li uopšte ima odziva sa druge strane – a i red je tako reći. Da li su rupice dovoljno velike, da moj glas, normalnog intenziteta, puste do one preko puta. Pogleda me gospođa srednjih godina i reče: Šta treba? Malo sam iskrenuo glavu u tom trenutku, da bi mi i uši bile blizu rupica, da sada ja čujem šta sad gospođa kaže, ali kada sam video da i ja dobro čujem, odlučio sam da više ne gađam sa usnama i ušima rupice, već da očima gledam opštinsku radnicu, pa ako treba malo ću da više otvaram usta dok govorim (kao sa gluvima), a malo ću i da čitam sa usana (kao gluvi) i verovatno ćemo se razumeti. Oprostite (i ugrizoh se za usnu. Šta ona meni ima da oprosti. Trebao sam da kažem Izvinite, ali šta sam joj uradio pa da se izvinjavam. Kako krenuti sa pitanjem? Da li direktno? Ovo je glupo.), ja bih da je odjavim sa spiska (i objasnim joj sve za VIoletu). Nema problema, samo mi dajte njenu ličnu kartu – reče sasvim ljubazno gospođa koja me je sve saslušala. Ali ne, nije me ništa slušala. Ona je istrenirana da samo gleda dok stranka priča. Ne mogu da verujem šta mi traži. Šta kažete?, upitah, da bih sam sebi potvrdio da sam dobro čuo. Namrgodio sam se kao da sam spreman za svađu (a nisam). Pozlilo mi je. To je sigurno od mirisa vazduha u polutamnoj prostoriji u kojoj je pomenuti šalter. Izmešalo se: razni prirodni mirisi znoja (prepoznatljivi svakom psu po personi), B.U., Adidas, Rexona, Nivea, memla. Tešim se, a znam da mi je zlo od gluposti. Da li da nastavljam polemiku? Sa kim? Sa ljubaznom gospođom? Šta je ona kriva? Njeno ljubazno lice i dalje čeka 38

Violetinu ličnu kartu. Okretoh se i odoh. Misli su počele brzinom munje da mi se smenjuju. Mora da je pomislila Kakav čudak! Idiot! Kreten! Ima nas svakakvih! i nastavila da gleda u sto sa papirima, čekajući novog „pacijenta“. Jao! Kako ovo može da mi se desi? Bože, Bože, tako mi i treba kada ja hoću da isteram pravdu i da dovedem u red nešto što je neuredno godinama, decenijama i uvek će tako i biti. Bar na ovim prostorima. Žao mi je dece, moje prvenstveno. Setih se bombardovanja. Užas, koliko različitih misli naviru u moj preopterećen mozak prouzrokovane jednom pišljivom glupošću. Da li je pišljiva? E, takav sam od kad znam za sebe. Nerviram se za glupost, ’oću da crknem. Tradicionalno bogatstvo Od rušenja Slobodana Miloševića sa vlasti kada je kod nas došla „demokratija“ pojavilo se više lopova, bezbednost običnih ljudi je svedena na minimum, kriminal cveta, šund cveta, kič na sve strane, a naši političari nas zamajavaju i podjebavaju (izvinite ali morao sam) sa Evropom i ulaskom u Uniju, koja se i sama raspada. I samo pričaju o raznim datumima, te sporazum, te početak pregovora, te najava za ovo, te za ono, te kada se to desi biće svega, a ni jedan do sada se nije okrenuo sopstvenim snagama i pokušao da oživi ovu zemlju iznutra. Siguran sam da imamo sve da preživimo i da se usmerimo ka boljem životu. Jeste da nam Amerika i Evropa dahću za vratom, ali da se i to lepim političkim manevrima savladati, samo ako se ima volja i želja. Ali ne, kod nas je politika jedina prilika za normalan život. Još se nisam u to upetljao, ali na granici sam. Stalno sam u nedoumici šta izabrati: jednom se živi i uđi u politiku da ti bude bolje, ili jednom se živi te zato izguraj to najpoštenije što možeš. Sve više ova zemlja odlazi u dubiozu, apatiju i melanholiju. Narod ne može da se prepozna. Gde nam je stari duh, maniri, ponašanje, 39

vrcavost, iskričavost. Retki su takvi u javnosti, a i kada se pojave, narod je otupeo da to prepozna. Nisam od onih koji želi bogatstvo na brzaka (čitaj na prevaru). Jedino brzo bogatstvo koje priznajem je loto ili neki novi izum, tipa prenosa struje na daljinu i Microsoft programa. Sve ostalo, kreni od nule pa zaradi, sigurno nije brzo kao što se kod naših političara dešava. Pa pogledajte moćne kompanije na svetu. Sve su stare nekoliko desetina ili par stotina godina, a kod nas, prođe pet, najviše do deset godina i vlasnici su već milijarderi. Pametni i sposobni ljudi, šta ćeš. Crni džipovi sa tamnim staklima Asocijacija na gađenje, lopove, ubice... Još kada krenu u obilazak cele kolone automobila preko pune linije. Hoću iz kože da iskočim. Obavezno naglas u kolima kažem, bez obzira da li sam sam ili sa nekim: Gde ste sada pandurčine da ovo kaznite, a ne mene ako sam stao na 5 minuta tamo gde ne treba, ili sam vozio brže 10-ak km/h nego što je dozvoljeno. Mamu vam ... fašističku, američku u ... Ali, to je ta čuvena povezanost bagre, kojoj sve manje ljudi može da se suprostavi i što više stvaraju nepisano i neobjavljeno uzajamno poštovanje i solidarnost u svojim krugovima, sve više stvari stoje, da jedino neka masovna pobuna, sa dobrim i stvarno poštenim vođom, može to da zaustavi. Jedina nada mi je da će uvek ovih ugnjetavanijih biti toliko, da će ginuti i ginuti ali da im se kraj neće nikada videti i da treba samo neko da ih pokrene i bum, odoše ovi u manjini. Sanjam o tom danu. Ako ga ja ne doživim, iz sveg srca to želim svojoj deci. Nisam pesimista po prirodi, ali ne verujem ni da će moja deca to da vide. Moram i ovo da prodiskutujem. Da li smo mi stvarno toliko jadni, bedni, glupi, bolesni i ne znam šta još pa da nam iz minuta 40

u minut serviraju takve komercijalne poruke da ja bar hoću iz kože da iskočim. Eto na primer u jednoj reklami majka primeti ćerci tetovažu na dupetu i dete se uplaši kritika, kad majka skide gaće i pokaza ćerci još veću tetovažu, sa rečima: „Ovo je tetovaža!“. Inače, reklama je za Reno – marku automobila. Sada će neki preseratori (izmišljena reč) da kažu kako sam staromodan i ništa ne razumem. A ja prezadovoljan što ništa ne razumem. Čak bih se i uplašio da sam shvatio. Na drugoj reklami za VIP (doduše i na reklami kažu da je samo za mlađe od 30 godina) tri devojke navlače gaćice neposredno posle piškenja u muškim pisoarima i time dokazuju da su van granica ovog društva. Jaoj. Užas. Zatim, RRA (Republička radiodifuzna agencija) koja je odgovorna da nam baš ne puštaju sve i svašta ne reaguje ama baš ni trunkicu. Uvedena je napomena pred svaku emisiju ispod kog uzrasta ta emisija nije poželjna. Ko ocenjuje te granice godišta koje sme da nešto gleda ne znam, ali su procenili da je serija Sulejman Veličanstveni za decu iznad 12 godina sasvim prikladna. U toj seriji je u svakoj epizodi bar jedno klanje i to je super primer za trinaestogodišnjaka. Neka sam staromodan. Volim što sam staromodan. Prikazuju nam se komedije sve debilnije, valjda zato što moćnici vide da jesmo sve debilniji i pokušavaju da nas unazade što više. Jer, ako nismo pametni, nego smo debili, može se sa nama upravljati kako se hoće – po želji. Slogani banaka koje nam nude svoje usluge idu do te mere imbecilnosti i utrkivanja ko će da nam bude bolji rod, zatim šta treba da urade deke i bake pa da kupe unucima i ono što im ne treba da bi bili još besniji. Toliko se sve pretvorilo u pare, da smo primorani da u rijalitima (to je jedan od naših starih dugo nekorišćenih izraza, koji označava emisije koje se uživo prikazuju kao svakodnevni život (ne)poznatih ličnosti radi zabave miliona nepismenjaka) slušamo da li njoj kasni menstruacija, koliko se on muči dok kaki, a ona ga nemoćno posmatra.... Pa našta to liči. Treba neko da se pojavi ko je moćan a ne trebaju mu pare i zabrani 95% emisija i reklama. To su sve 41

zapadnjački trendovi – prvo se tamo pojave, a mi takve stvari uzimamo ne razmišljajući, samo da ne zaostanemo. Teško je o ovim stvarima pisati i ne dobiti infarkt. Ne, ja stvarno nisam rođen u pravo vreme i na pravom mestu. Ili sam trebao da se rodim gluplji i bezobzirniji. Nešto od ta dva jeste. Kako se izolovati. To je jedno od najvažnijih pitanja. Lepo su rekli veliki učenjaci da nisu mogli da imaju i porodicu i posvete joj se i da dostignu tolike rezultate. „Oću da ostanem pošten, pa makar bio vošten ...Neću da budem član mafije“ Bora Đorđević cosφ (kosinus fi) Avgusta meseca 2007. godine na adrese domaćinstava stiglo je "Obaveštenje o prekomerno preuzetoj reaktivnoj energiji na osnovu čl.1 tačka 13 "Uredbe o uslovima isporuke el. energije"" Izvodi iz dopisa: "...konstatovane su nepovoljne vrednosti faktora snage cosFi < 0,95." "...odnosno vršiće se naplata prekomerno preuzete reaktivne energije svim kupcima čiji faktor snage je manji od 0,95, u relativnom odnosu 1:2..." "... u obavezi ste da u roku od 30 dana preduzmete sve mere ... tako da Vaš cos Fi >= 0,95" Znači bili vi pismeni ili ne, obrazovani ili ne, elektrotehničke struke ili ne, ako ne povećate cos fi, platićete duplo struju. (Samo) sticajem okolnosti, jer sam elektrotehničke struke, shvatio sam šta je poruka, iako i sam ne znam kako bih regulisao i promenio cos fi. 42

Zamislite samo prosečnog građanina, seljaka ili 95% populacije koja je ovo pročitala, kako se osećala. „Ovo je zemlja za nas. Ovo je zemlja za sve naše ljude...“ EKV Eksplozija na Novoj Galenici Dokle da se zamajavamo (čitaj dokle će da nas lažu?)? Uvod: Bio sam u stanu, oko 200-300 m vazdušne razdaljine od zapaljenog magacina, za vreme incidenta u Fitofarmaciji Galenika (leto 2008). Radio sam 7 godina u Institutu za zaštitu rada, pa sam solidno upućen u mnoge stvari. Mnoge stvari vezane za incident ostale su nerazjašnjene (sve se zataškalo, kao mnoge druge stvari koje nam ostanu nedorečene). Hronologija: Tog dana, posle 19h čuju se sirene policije, pa hitne pomoci, pa se vide i vatrogasci. Zaključak - nešto gori i ima povredjenih. Ni jedna informativna emisija u udarnim vestima, koje se emituju od 19.30 ne daje nikakve informacije oko ovoga. Oko 21h se na nekim stanicama (ja sam primetio na FOX-u) pojavljuje info-traka sa tekstom da je izbio požar tu i tu i da su povredjeni vatrogasci prebačeni na VMA. Tek oko 22h se objavljuje da su u pitanju pesticidi i da stanovnici ne izlaze napolje i da zatvore prozore. Na pitanja novinara kolika je koncentracija, ide informacija da će se rezultati doznati tek oko 9h ujutru (takva je metoda), znači nekih 10-ak sati nakon uzorkovanja. Ujutru autobus 84, koji vozi kroz naselje, nije radio. Ujutru saopštavaju da je opasnost prošla. U toku dana se saopštava od strane nadležnih da su stručne ekipe sa terena pravilno procenile situaciju. Moja pitanja: 43

Kako su nadležni znali direktno sa terena da pravilno procene situaciju i primene mere zaštite, kada u tom trenutku nisu imali rezultate merenja? Zašto je prošlo tri sata od incidenta do prosleđivanja informacije stanovništvu da se zatvori i ne izlazi napolje. A ko je u međuvremenu izlazio i šetao se u okolini? Pa običan kupac starog gvožđa sa megafonom na kamionetu obavesti za 15 minuta celo naselje da je tu, a naše službe sa svim raspoloživim sredstvima, boljim od megafona, ne mogu to za tri sata... Na osnovu čega je ujutru dato obaveštenje da je opasnost prošla, kada nisu dobili rezultate merenja neposredno po incidentu, a rezultati merenja ponovljenih uzoraka ujutru, po logici stvari, ne bi bili gotovi do uveče. Zašto nisu nikada saopštene konkretne vrednosti izmerenih koncentracija po vremenu uzorkovanja? (toliko i toliko mg/m3 ili ppm ili neke jedinice kojom se izražava data koncentracija) kao i dozvoljene vrednosti tih izmerenih koncentracija? Čime stare osobe (ili oni bez kola) da odu iz naselja, kako je savetovano, ako autobus ne saobraća? Da li svi treba peške da odu kilometar van naselja do prve sutobuske stanice i usput se zbog pešačenja pošteno nadišu zagadjenog vazduha? Zar ne postoje Dreager-ove cevčice za brzo određivanje koncentracije raznih zagađenosti (znam da za veliki broj supstanci postoje)? Kao što sami možete da zaključite, nešto se krilo, ili se sve krilo. Marketinške i jezičke prevare Ne nasedajte na usmeno pročitane naslove iz novina, dok ih ne vidite napismeno. Zašto? Većina naslova bi trebala da počne sa: "Da li..." i da se završi sa znakom "...?", ali naši marketinški pismeni novinari treba od nečeg da žive, pa iza potvrdne rečenice stavljaju znak "?" i evo šta se dešava: Kako bi trebalo Da li će Milan Kako je stvarno, a pogrešno igrati na Milan igra na Marakani? 44

Marakani? Da li će se DS i DSS dogovoriti o vladi u ponedeljak? Da li će predstojeće leto biti sušno? Da li je "Persa" spavala sa "Simom"? DS i DSS se u ponedeljak dogovaraju o vladi? Predstojeće leto će biti puno suše? "Persa" je spavala sa "Simom"? A ti, narode, u nabrajanju aktuelnih naslova na radiju i televiziji, čuješ sve bez znaka pitanja i odmah poželiš da pročitaš članak! Kada vam se na vratima pojave trgovci sa robom sa "izuzetno povoljnom" cenom u pretprodaji i uz to nude gomilu poklona, znajte da i robu i poklone možete naći za bar 20% jeftinije. Lenjost, žurba, neznanje, beda ili nešto treće vas dovede u poziciju da potpisujete razne ugovore a da ih i ne pročitate. Još ako su ispisani sa fontom veličinemanim od 10 i ako su tako popunili dve do tri strane A4 formata, sa gomilom članova... Ko će to da čita? A onda, tako potpisane ugovore, ponesete kući i polako sedentete da čitate. Kad ima šta da vidite. Gomilu stvari, koje vam nisu rekli pre potpisivanja, stoje u ugovorima, a uopšte vam se ne sviđaju. Zato ne žurite, ne budite lenji, saznajte sve i ne dajte da vas beda tera da potpisujete nešto što niste proverili. Neka ovi iza vas čekaju i dva sata, više ne potpisujte ništa dok sve ne pročitate i tek ako ste sa svim stavkama zadovoljni onda stavite vaš potpis. Gomilu proizvoda, koje nude ekskluzivni marketi i radnje, možete naći dosta jeftinije u OTC na Novom Beogradu ("buvljak"). Blizanci i Barbike 45

Moja svastika Olgica pored ćerke, rodila je i dva blizanca Milana i Nikolu. Dok su bili sasvim mali od kako su počeli da se samostalno igraju, nisu ispuštali lutke iz ruke. Barbike su im bile omiljene. Voleli su d aih češljaju, kupaju, oblače, šminkaju, kao prave devojčice. Ali, kao što primećujete, oni nisu devojčice. Kada se takva igra odužila, da ne bi vrag odneo šalu i sve krenulo u nekom neželjenom pravcu, Olgica krene da ih forsira da se igraju sa „muškim“ igračkama. Prolazilo je vreme a moji sestrići ne ispuštaju Barbike. Jednog lepog dana Olgica se vraća sa posla i vidi Milana kako gura jedan veliki kamion. Sva ushićena u priželjkivanju pravog muškog odgovora upita ga: „Sine, šta to radiš?“, a Miki joj odgovori: „Vozim Barbiku kod lekara“... Danas su obojica pravi muškarci i odabrali su životni put da postanu lekari. Upoznavanje sa koleginicom Albom Moja koleginica Maranne – to joj je originalno ime, a ja ću je zvati Marijana, jer sam je tako i zvao – (iz „Karajovića“) uspela je da se domogne direktorskog mesta jedne ino firme, a ja sam se baš u tim trenucima spremao za neki novi posao. Pozvala me je, kod nje u kancelariju, da se dogovaramo oko budućih zajedničkih poslova. Ja ulazim kod nje u kancelariju (trpezarija nekog iznajmljenog stana) i zatičem nju i njenog supruga Iliju. U susednoj prostoriji je sedela jedna mlada devojka, jedna od zaposlenih u toj firmi. Ja, kao i obično, prvo volim pred poznatima da, odmah posle kurtoaznih kako ste i šta radite, ispričam neku zgodnu šalu, aktuelnu u to vreme. Započinjem rečenicu Marijani i Iliji: „Da li ste čuli kako se zove dete Brazilca i Bosanke?“. Marijana pošinje 46

da se mršti na mene, da negoduje, kaoo da licem želi da kaže da ućutim. Vidim ja to, ali ne shvatam i ponavljam, ne više onako razdragano: „Da li ste čuli kako se zove dete Brazilca i Bosanke?“. Marijana tada već počinje skroz da se izobličava i vapi da ućutim, ali ja nastavljam i kažem: „Retardinjo“. Ilija se kiselo osmehnu, a Marijana ni to. Ne mogu da verujem. Tako dobar štos. Pola Beograda se smejalo na njega, a njih dvoje, k'o pokisli. Čujem jak smeh od mlade devojke iz susedne prostorije, koja odmah okreće telefon svoje drugarice, da prenese foru. Vidim ja da ipak fora nije loša i odlazim da se upoznam sa devojkom. Predstavi se ona meni: Ja sam Albaliset Kiso Ribeiro, otac mi je Brazilac, a majka Bosanka. Zemljo, otvori se! Koja je to verovatnoća da ispričam vic u Beogradu o Brazilcu i Bosanki i njihovom detetu, pred baš takvom osobom. Sva sreća, Alba je normalna osoba i danas se viđamo na zajedničkim poslovima i svaki put slatko nasmejemo trenutku našeg upoznavanja. Plin u automobilu Jedno jutro izlazim iz kuće i krećem na posao i odmah čim sam promolio glavu van zgrade osetih jak miris plina i to veoma blizu. Krenuh kao ker po njuhu da lociram gde je izvor i polako, mic po mic dođoh do mojih kola. Stajalu su, kao i obično, parkirana na trotoaru ispred kuće. Kako sam se približavao mojim kolima, miris je bio sve jači, čak je i šištanje počelo da se čuje i to baš oko mog gepeka, gde se inače nalazi plinska boca jer mi je auto na plin. Izašle i komšije, uznemirene jer je koncentracija bila veoma jaka, da smo se uplašili da neko ne upali cigaru i slično, jer smo mislili d aćemo da odletimo u vazduh. 47

Uzmem telefon i okrenem mog majstora, pitajući ga šta da radim. Reče mi da sačekam da sve izšišti i da dođem do njega da vidi šta se dešava. Kaže verovatno je veliki pritisak u rezervoaru i d ami je proradio sigurnosni ventil. Čekali smo bogme dobrih pola sta i komšije i ja da to prestane. Zatim svi se udaljiše od mene kada sam ušao u kola da ih upalim. Otvorim ja sve prozor od kola, sačekah malo da se izluftiraju, koliko-toliko, dadoh kontakt i prekrstih se. Odmah me je zbunilo što mi je merač plina pokazivao kao da mi je rezervoar krcat i posle toliko dugog šištanja. Upalio sam auto i srećno došao do majstora. Prvim prgledom majstor kaže da ne vidi ništa loše i pokvareno i da u prvi mah ne zna o čemu je reč. Reče mi da mu ostavim auto na detaljniju analizu do sutra. Sutradan sam otišao kod njega i on čovek još jednom potvrdi da mi je sa autom sve u redu. Ne bi mi baš prijatno da ništa nije nađeno, posle onolikog smrada, ali šta ću. Vratih se kući. Prošlo je nekoliko, ne više od tri, dana od tada i ja sam iz moje sobe iz stana ugledao neke ljude koji sa službenim autom staju ispred moje zgrade i počinju sa nekom tečnošću da posipaju trotoar. Kada su došli baš do mesta gde stoji moj gepek, kada mi je auto parkiran ispred zgrade, počeše veliki mehuri da se stvaraju od te tečnosti. Odmah sam izašao napolje da sa njima popričam i vidim o čemu se radi. Rekli mi ljudi da su primetili da im je negde pukla instalacija od plinovoda i da su uspeli da lociraju kvar. Auuuu, vratim ja film malo unazada i setim se da su tu vodovodžije bušile rupe i popravalje vodovodnu cev. Tada su verovatno i probušile plinsku cev i zatrpale rupu. Plin je u jednom trenutku našla put da izađe napolje. Baš na mestu mog parkiranog rezervoara... 48

Posle svega, kad su svi doznali šta je bilo, upita me komšija, onako šeretski: Koliko je koštala opravka kod majstora? Nisam smeo da mu odgovorim. Lekarske dijagnoze i (ne)ispravna lečenja (zašto baš na mojoj deci?) Da li je ovo kad nekog hoće – hoće ili nešto drugo, ne znam. Znam samo da se dešavalo baš meni nama i mojoj deci. Da krenem hronološki. Primetili supruga i ja da nam ćerka u svojoj ranoj mladosti (nije imala ni tri godine, koliko se ja sećam) sve manje i manje čuje. Da ne bi vrag odneo šalu odemo mi u Klinički centar kod najjačeg otorinolaringologa, načelnika te klinike da proverimo šta je. To sam ja zakazao preko veze, jer sam radio u Kliničkom centru u to vreme. Dijagnoza, ništa strašno, neka pije to i to i dođite na kontrolu tad i tad. Prva kontrola, nema pomaka, druga isto i mi odmah odosmo kod drugog lekara – koliko pamtim Srećkovića u Dragiše Mišović, kao najjačeg u svojoj oblasti. Čovek nam ostao u sećanju po nekim pečatićima koj je „lupao“ deci na ruku, a ne po pravilnoj dijagnozi, jer se i tu posle nekoliko kontrola ništa na bolje nije dešavalo. Zatim odosmo u Svetog Save kod načelnice odlejenja, koja nas je čak malo i kritikovala, što se bunimo ako ne ide na bolje, kad ona zna šta radi. Kada se stanje očiggledno pogoršalo, odosmo u Majka i dete i tu naletesmo, bez ikakve veze, na dr Baljoševića koji je, nakon pregleda deteta, krenuo prvo sa napadom na nas roditelje, šta smo čekali do sada i da je dete na 30% sluha. Mi izvadismo tada sve dijagnoze i terapije koje je dete prošlo u zadnjih godinu dana i čovek nije mogao d ase čudom načudi. Odmah je zakazao operaciju kojom se ugrađuju neke cevčice u uvo, d abi se „ratosiljao“ suvišnog sekreta. Čim je operacija završena, ćerka reče: „Čujem kišu“. Možete misliti naše tadašnje osećaje. Sve se lepo završilo i ćerka je danas po tom 49

pitanju skroz u redu, jedino kao da neke roditeljske kritike baš ne čuje dobro. I dan danas kada bilo kome u porodici nešto nije u redu uvo, grlo ili nos, idemo kod dr Baljoševića. Drugi slučaj se desio sa sinom kada je kao veliki (oko 18 godina je imao) slomio petu metakarpalnu kost na desnoj šaci. To sma naučio i sada ne omanjujem. U stvari to je koska iznad malog prsta na šaci. Otišli smo u Tiršovu, gde je zapao dr Siniši Dučiću, koji je u ovom trenutku, kada ja ovo pišem (jun 2020), direktor Tiršove. Čovek ga je operisao i stavio neku šipkicu d apoveže de koske koje su skroz se razdvojile. Zatim je zaključio da operacija nije uspela, pa je radio još jednu. Posle je detetu stalno produžavan rok skidanja te šipke, jer koska nikako da zaraste. Posle, pa sigurno tri meseca, je rekao da je kod sina takva situacija d ase to dešava u ne znam ni ja kom promilu slučajeva i da će verovatno morati da sve ponovi. Momentalno sam se raspitao kod koga d avodimo dete i preporučen nam je jedan stari doktor u Kliničkom centru, koji je spasao sinu prst. Sam je konstatovao da prethodnik nije ništa dobro uradio. Kada sam odlazio iz Tiršove dr Dučić me je pitao gde ga vodim. Kada sam mu naveo doktora kod kog vodimo dete, rekao je da ide u prave ruke. Užas! Žao mi je što mi je ostalo u sećanju samo ime lošeg a ne i dobrog lekara. Kad god ga vidim na vestima kao direktora dečije klinike, a meni se malo sloši. Tako da, poučeni ovim iskustvom, kad god se nekom u porodici da dijagnoza ili način lečenja, koji nam nije legao, a mi odmah po rugu dijagnozu/terapiju. Ženidba, brak, deca, (ja – muž, nekom drugom prilikom), ja - otac Veoma teška tema za pisanje. I lepo i mučno i radosno i tužno i ima kajanja i nema kajanja. Sve u jednom. Probaću da je 50

napišem najkraće što mogu a da vam dočaram sve da bi ste znali i kako sam se osećao i kako se osećam i šta sam trpeo i šta trpim i zašto trpim i da li trpim. Sve iz moje tačke posmatranja. A i kako ću u iz druge tačke? Nikako. Lepo je meni moj tehničar Joca sa posla, iz Karajovića, govorio: „Brak ti je kao tegla napunjena medom i govnima. Govna su teška i ona su na dnu, pa ako kreneš da jedeš bračnu teglu, prvo jedeš med, a onda... Zato, ti lepo uzmi teglu pa dobro promućkaj i jedi malo ovo malo ono“. Poslušao sam ga, ali izgleda da nisam dovoljno mućkao. U zadnje vreme sve sam tvrdi talog. Nema lepšeg osećaja u braku nego da čovek ima minimum dva deteta i to da ima i ćerke i sinove - idealno, a to se baš meni desilo. Sin Mihailo mi je rođen 11.11.1995. a ćerka Natalija 10.10.1998. Ako vidite njihove datume rođenja, da znate da su skroz tempirani. Šalim se, skroz slučajno, ali zgodno. Neću ovu rubriku mnogo da širim, ali želim da opišem deo moje uloge oca. Bio sam uz decu od rođenja, menjanja pelena, spravljanja hrane, kupanja, igranja, školovanja i mnogo mi je drago. Sina sam, sticajem okolnosti držao u naručju pre moje žene. Obukao sam svoj beli mantil i prošao na kuc-kuc (e državo...). Da su pare kapljale sa neba, bio bih i više sa njima, tvrdim. Sada, kada su malo porasli (zadnjih nekoliko godina) mnogo rano ležem i ne stižem baš baš da pričam sa njima, onoliko koliko bih želeo. Žao mi je zbog toga, ali u 21h ja više nisam sposoban za bilo kakvu komunikaciju. Možda me i ubi program na televiziji. Međutim, smatram da sam ih dovoljno zainteresovao za razne aspekte života, da ne budu jednolični i usmereni, nego da vole i muziku i sport i filmove i da im nije teško da uče i da znaju da mere prave vrednosti u životu. Mislim da izrastaju u skroz ispravne osobe. Imalo je tu i perioda koji 51

nisu baš za pisanje, ali o-tom-po-tom, možda ću ih i napisati jednog dana. Oboje su veoma inteligentni, a o znanju i d ane pričem – više se ne upuštam u diskusije sa njima oko nekih teških materija. Životne savete im još uvek dajem, a mislim da ću, po zakonu prirode, to uvek raditi jer uvek prvi nešto doživim. Imam i diplomu od ćerke za najboljeg tatu. Oboje su išli na razna takmičenja: ćerka je svestranija, a sin ulazi više u dubine. Natalija je osvajala prva mesta u republici i iz srpskog i iz fizike, a Mihailo iz fizike. Mihailo je čak dobio i bronzu na svetskoj olimpijadi iz fizike u četvrtom razredu srednje škole. Oboje za sada guraju prosek preko devet na svojim studijama – ćerka elektrotehnika a sin fizika. Priznaćete nije naivno! Jednom prilikom sam išao na neke ERP susrete gde je bio organizovan neki lokalni turnir u stonom tenisu, na kom sam osvojio prvo mesto i dobio imitaciju zlatne medalje. Odmah sam je akačio na istom mestu gde je i sinovljeva bronza i prekrio je – svi smo se slatko ismejali u kući. „Igram, pevam, lako mi je, niko ne zna kako mi je...“ Narodna pesma Priprema Mihaila za takmičenja iz fizike u osnovnoj školi U šestom razredu Mihailo prođe školsko takmičenje iz fizike i nastavnica ga pozove na dodatnu nastavu, kao pripremu za opštinsko. Mihailo prođe opštinsko takmičenje i poziv na dodatnu nastavu, kao pripremu za gradsko ne dobije i tada ja preuzmem ulogu nastavnika i spremam ga za gradsko takmičenje. Isto se ponovi i za pripremu za republičko, od 52

dodatne ni traga ni glasa. Isto se ponovi i u sedmom i osmom razredu. Dodatna za opštinsko postoji, a za druga dva, viša ranga, ne. Sva sreća te sam znao to gradivo da mu objašnjavam od A do Š. Jednom prilikom sam u priči sa tadašnjim direktorom „Brkom“ doznao da im je otišla nastavnica fizike iz škole i d aje prešla u učitelje, jer nije imala adekvatnu školu. Sve mi je tada postalo jasno, zašto se dodatni časovi nisu držali nakon opštinskog takmičenja. Spremačice „cepaju“ matiš Kaćina drugarica Vanja (mislim da joj je tako ime) je dok smo bili mladi studirala PMF (matematiku) ali je nije nikada završila. Udala se, rodila dete i kako to biva, sve teže i teže je bilo ponovo početi učiti, nikada nije završila studije koje je volela. Život je naterao, u potrazi za boljim životom, da se sa porodicom preseli u Beč i da pokuša da nađe boljitak u svom životu. Suprug joj je našao posao, ali ona nikako. Odlučila se u nekom trenutku da ipak nešto počne da radi, pa makar bilo šta. Tako je počela sa spremanjem stanova imućnijim Bečlijama, jer je jedino to uspela da nađe, pošto je imala samo srednju školu (čak nije ni zanat). I tako u jednoj porodici, u kojoj se već odomaćila kao bedinerka, dete, od te bečke porodice, počelo da zaostaje sa matematikom. Vidi Vanja da mu to ne ide i priđe detetu i pokaza mu sve što mu nije bilo jasno. Pomisliše Bečlije tada: Ako srpska bedinerka ovako zna matematiku, kakvi li su im doktori nauka? Zadužbine Vučić – Beograd na vodi / Car Dušan – Visoki Dečani Tek sada, nakon pedeset godina življenja u određenom istorijskom periodu, drugačije gledam na zadužbine kojima sam se divio. Evo da pojasnim. Gledam sada A. Vučića, predsednika Srbije, koji sa aspekta obraza i morala, po meni, ne bi trebao da 53

radi ništa, osim da bude vatreni navijač, kako podiže tzv. „Beograd na vodi“ kao urbano naselje po ugledu na Abu Dabi i slične arapske gradove. Možda je to i lepo, ali mu nikako nije mesto u srcu starog dela Beograda. To će ostati kao zadužbina Aleksandra Vučića. Srušiće i staru želesničku stanicu, umesto da je pretvori u muzej železnice ili sl. Još kada se setim kako su ljudi sa fantomkama jedne noći porušili stare zgrade u Sava Mali, pa kad se setim da niko za to godinama nije odgovarao, niti će odgovarati, muka mi je od pojma zadužbina. Odmah počinjem da se pitam, nije li tako i Car Dušan ostavio Visoke Dečane, a i ostale zadužbine, koje na žalost, u mojoj glavi, izgubiše vrednost. CMC – najodvratniji marketing koji postoji Odmah da se izvinim za detaljan opis događaja, ali stvarno želim da dočaram svima šta se krije iza bilo čega besplatnog... Dobio sam nagradu (neko od putovanja na more za celu porodicu) i pozvan da odem na dodelu u neki klub u centru grada. Znao sam da je neka prevara, ali nisam znao kakva i znatiželja me je naterala da supruga i ja odemo na dodelu... Tamo sam doznao da sam dobio besplatan smeštaj na Tenerifama – 7 dana, ali kako? Evo redom celog događaja (a ja sam u originalu donji tekst prosledio njima – CMC-u na mejl i još na nekoliko adresa mojih prijatelja: Moje prvo obraćanje U redovnom pregledanju mog poštanskog sandučeta 14.11. te godine zateknem pismo sa poklon reklamnom čestitkom firme CMC, na ime moje majke, koja je u tom trenutku bila u penziji već više od 10 godina. U čestitci se navodi da je moja majka, slučajnim odabirom preko imenika PTT korisnika, dobila nagradno putovanje na jednu od luksuznih destinacija u Grčkoj, 54

Španiji, Dominikanskoj Republici, Bugarskoj i sl. Kako se moja majka odmah odrekla (pametna žena) svog učešća u svemu, prepusti meni i mojoj (četvoročlanoj, naivnoj) porodici da vidimo šta je to ustvari. Odmah smo pomislili prevara ili jao ako ih zovemo nećemo ih se otkačiti i sl. Supruga i ja se dogovorimo da ja prvo malo proverim postoji li navedena njihova web adresa, i postoji li sama firma na osnovu PIB-a, koji su dali u čestitci. Sve bude onako kako je navedeno i rešismo da ipak stupimo u kontakt sa njima. Ja sutradan uzeh telefon i okrenuh njihov broj. Posle drugog zvona su se javili (kulturan muški glas) sa: “CMC izvolite!”, a meni u glavi protrči: dobro je, oni su i krenem sa uvodom o.... Čovek odmah shvati o čemu je reč i reče da će me prebaciti kod koleginice koja je zadužena za to. Vrlo brzo posle toga, prijatni ženski glas se predstavi kao Nataša i upita me na čije ime je stigao poklon i koji je broj telefona od te osobe. Ja sve izdiktirah uz napomenu da mi je majka toliko i toliko stara i upitah da li može poklon da se prebaci na mene i moju porodicu. Gospođica (ili gospođa) reče, da je, s obzirom na godine moje majke, to dozvoljeno. Ja odmah pomislih: fino, imaju i određena pravila. Nataša me tada zamoli da ne idem nigde i da će mi se javiti u roku od pola sata, samo da proveri kroz njihovu bazu da li je poklon stvarno poslat na adresu moje majke. Odlično, pomislih opet, nisu slali ogromnom broju ljudi poklone, jer bih odmah odustao. Ko bi u današnje vreme poklonio na hiljade besplatnih putovanja. Nije prošlo više od dvadesetak minuta, a Nataša nam se javila po dogovoru. Upita me da li smo zainteresovani i kolika nam je porodica. Ja odgovorih pozitivno i rekoh da nas je četvoro. Ona uze detaljnije podatke o nama i reče da za četvoročlane porodice imaju poklon u vidu plaćenog desetodnevnog smeštaja u luksuznim hotelima u Grčkoj, a da bi mi preuzeli na sebe sve ostale troškove (prevoz, vizu, troškove ishrane itd). Upita me da li smo zainteresovani, na šta joj ja 55

rekoh da jesmo, a ona me upita da li 16.11. možemo da dođemo do njih i da imaju termin za prijem od 18 ili od 21h. Reče još da obavezno treba da joj potvrdimo i da je ona u kancelariji do 20.30. Ja sam joj se zahvalio i rekao da ću je zvati do tog vremena. Posle kratkih konsultacija sa suprugom, šta bi nam više odgovaralo 18h ili 21h, opredelimo se za prvi termin i ja se ponovo čuh sa Natašom da joj to saopštim. Ona je tom prilikom pokušala da dozna i brojeve mobilnih telefona od mene i moje supruge, uz izgovor da u slučaju našeg sigurnog dolaska ona mora da pripremi poklon vaučere za moju porodicu, na šta sam ja već malo stvorio odbojnost (pa za vaučere ne treba više od pola sata uz ćaskanje i piće) i rekao sam joj da sam im već dao broj fiksnog telefona (isti onaj preko kog su i slučajno izabrali moju majku). Ona tada reče: “Ali ja moram sutra pre podne da vas ponovo zovem da mi potvrdite vaš dolazak”. Rekao sam joj ponovo da potvrđujem sada naš dolazak, ali sam posle njene upornosti rekao da slobodno zove sutra pre podne i da će joj moja majka u naše ime to potvrditi ili eventualno otkazati ako se u međuvremenu nešto desi. Tako se i završio naš dogovor, a ja sam sve preneo majci, ne bi li im potvrdila naš dolazak, kada budu zvali. Osvanuo je i taj dan poklona 16.11. Supruga, deca i ja smo otišli na svoje redovne poslovne i školske zadatke. Negde oko 11 sati pozvala me je majka i rekla da je zvala Duška iz CMC i da je i posle odgovora od moje majke da potvrđujemo dolazak u 18h, ona insistirala da joj moja majka da naše brojeve mobilnih telefona ne bi li mi lično potvrdili naš dolazak. Majka joj je rekla da će nas ona obavestiti o svemu i da će joj se neko javiti ili ja ili moja supruga. Kako sam ja započeo celu komunikaciju, nazvao sam Dušku (pritisak mi je opet malo porastao, pitao sam se što sad Duška kad je počela Nataša ali ajde...) i potvrdio ponovo naš dolazak. Pitala me je decidno ko će sve od nas četvoro doći. Ja sam joj rekao da ćemo doći supruga, ćerka i ja. Pitala me je 56

kolika je ćerka, s obzirom da će to da traje oko sat i po vremena. Opet mi se digao pritisak jer sam zaključio da će nešto početi da nas ubeđuju i da neće biti samo predaja poklona, ali ajde... Rekao sam joj da za to ne treba da brine. Uveče u 18h smo se pojavili nas troje u CMC, u Uzun Mirkovoj 3, gde nas je dočekala Marija i rekla da malo sačekamo i da će nas neko odvesti u salu. Usput nam je uzela pozivnicu kojom nas obaveštavaju da smo dobili poklon. Pomislio sam da je to zbog toga da se ne bi pojavljivali različiti ljudi na konto iste pozivnice, a sve više mi se čini da je to zbog toga da ne zapamtimo detalje sa te pozivnice ili da oni te iste iskoriste za drugi, treći ili eventualno stoti krug. Onda je došla jedna devojka i zamolila nas da pođemo za njom. Odvela nas je u neki podrum (ovo je bitno samo zbog toga što nema signala za mobilni, pa ne možete da dobijete poruku kada vam ističe prvi sat parkiranja i da eventualno uplatite drugi) gde je već sedelo desetak porodica (od po dvoje do troje ljudi). Devojka nam je pokazala sto za koji da sednemo i rekla da će nam se uskoro pridružiti naša domaćica. Prošlo je 5-6 minuta i pojavila se Marija. Tu smo se mi upoznali i krenula je tobože spontana priča između nas i nje ne bi li ona uspela da nas provali ko smo, šta smo, volimo li da putujemo, gde sve putujemo i tako dalje, a sve u cilju da nam kao bude prijatno i ne bude dosadno dok ne dođe glavni menadžer koji će nam prikazati jednu malu prezentaciju. U stvari njen trud se sastojao u tome da proba da zaključi da li smo lovatori ili ne. I supruga i ja smo shvatili o čemu je reč i počeli smo mi da dajemo odgovore na taj način da Marija ne može da nas provali i da ne bude načisto sa time imamo li ili nemamo love. Pojavio se glavni menadžer i održao prezentaciju koja je trajala oko 90min sa pauzama, sa totalnim atakom na nas prisutne da nas ubede da ako postanemo njihovi članovi (a postaje se član tako što se velika suma novca uplati unapred) imaćemo luksuzna letovanja i zimovanja gde god poželimo vrlo 57

povoljno uz još mnogo popusta vezanih za avio karte, aktivnosti, vize i sl. Kako smo već bili umorni i dali im do znanja da nismo zainteresovani za članstvo sumu novca koju je trebalo uplatiti nismo doznali i samo smo čekali da vidimo da li će nam ipak dati poklon, odnosno da li ćemo videti tu Grčku sledeće godine ili ne. Zamislite, poklon je usledio…. …ali ni blizu Grčke i ne za četvoro i ne 10 dana. Dobili smo Tenerife za dvoje, sedam dana. Put do onde za mene i suprugu je oko 900 € a smeštaj za decu i put za decu je oko 1.900€ plus još za hranu bar 500€. E, zato smo i dobili poklon. Ja se iskreno zahvaljujem i nudim bilo kom iz CMC besplatan smeštaj za dvoje u Tasmaniji (prelepo je) pod uslovom da oni sami plate ostale troškove i još isfinansiraju smeštaj i put za još dva deteta, a po dogovoru mogu im ponuditi i smeštaj na površinu Meseca. Usledio je odgovor (i to prikazujem dole u originalu) Poštovani gospodine Đorđeviću, Uopšte me ne čudi što nas narod misli, za bilo koju stvar u koju se ne razume, da je neka prevara, obzirom šta smo sve kao narod preziveli poslednjih godina, pa iz istog razloga razumem i Vas kako kažete: "odmah smo pomislili da je prevara"... ali i dalje ne razumem ko je to Vas prevario i na koji način Vas je prevario? Poklon putovanje podrazumeva smeštaj na nekoj od navedenih destinacija u pozivnom pismu, koje ste dobili, ali nigde ne piše da Vi možete odabrati neko putovanje, niti bilo ko u našoj firmi, od zaposlenih, ima toliko smelosti to da Vam kaže, a ne vidim i zašto bi Vam neko to rekao, jer se tako može izazvati samo neželjeni efekat kod klijenta. Iz tog razloga zaključujemo da je očigledno došlo do nesporazuma, pošto još uvek nam niko 58

nikada nije tvrdio da mu je Nataša, ili bilo koja druga kolieginica, dala tako pogrešnu informaciju kao što je informacija da Vi možete odabrati neku od ponuđenih destinacija, i zaista nam je žao što je došlo do takvog nesporazuma. Što se tice prezentacije naše kompanije i što ste pomislili "da će nesto početi da nas ubeđuju" takođe ne razumemo, šta u tome ima loše. Mi nismo humanitarna organizacija i ne delimo besplatne poklone zato što se bavimo humanitarnim radom. To nije naš posao. Ne vidimo ništa loše u tome što smo moderna kompanija, koja se na progresivan način bavi marketingom svog proizvoda, i koja u najmanju ruku to radi korektno. Šta je loše u tome što smo od Vas zahtevali da saslušate našu prezentaciju bez ikakvih daljih obaveza? Svi koji dolaze su punoletni, porodični i ozbiljni ljudi, kao i Vi, tako da ste mogli da odete sa prezentacije naše firme, ako mislite da Vas je neko ugrozio nekakvim "ubeđivanjem" ili Vas je ugrozio time što Vas je stavio u namernu mogućnost da Vam istekne plaćen parking. Pa zar je moguće da ste pomislili da radimo i za "Parking servis". Verujte, niko vas ne bi zadržao da ste izašli napolje. Takođe ne vidimo ništa loše ni u tome što je Marija razgovarala sa Vama o Vašim prethodnim putovanjima? Jedinu nekorektnost i LAŽ u svemu vidim u tome što ste Vi, kako kažete, davali takve odgovore da "Marija ne može da nas provali i da ne bude načisto sa time imamo li ili nemamo love"... Kao što rekoste na početku Vašeg maila, mogli ste da proverite naš PIB i ostale podatke o našoj firmi, i da utvrdite ko smo, šta smo, čime se bavimo, kako to radimo, i kuda idemo... I svi ti podaci su bili istiniti. Što se tiče smeštaja u apartmanskom kompleksu REGENCY RESORTS, na ostrvu Tenerife, koje ste dobili na poklon od nas, možete proveriti koliko to košta. Takođe ako neko bilo kada 59

poželi da otputuje na Tenerife mora platiti i put, i hranu, i smeštaj... Vi ste smeštaj dobili besplatno, a to što Vi nemate planove da ikada u budućnosti otputujete na Tenerife, to zaista nije naš problem, gospodine Đorđeviću. Kako kaže naš narod: "poklonu se u zube ne gleda", ako ni zbog čega onda barem zbog pristojnosti. Put do Tasmanije ili Meseca nema nikakve Veze sa ovim čime se mi bavimo. Uostalom svako ko radi nešto u ovoj zemlji, i bori se u ova teška vremena, moze podići kredit i plaćati 12 EUR mesečnu ratu za 2 avio-karte do Tenerifa. S poštovanjem, CLOSER MARKETING CLUB (i ovo me je nerviralo – bez imena i prezimena) Nisam mogao a da im ponovo ne repliciram. Moje drugo obraćanje Poštovana gospodo, Izvinjavam vam se zato što sam u petak 17.11. rekao da ću sa vama završiti diskusiju, ali moram da vam odgovorim još nešto: (uostalom, ako vi na ovo ne odgovorite onda diskusija i ne bi bila nastavljena, pa možda se i ne bih prevario sa izjavom da ću diskusiju i da završim). Prvo, vidim i ja da je došlo do nesporazuma. Ni jednom nisam rekao da je Nataša rekla da smo mi dobili Grčku, nego je na umešan način spomenula da za četvoročlane porodice CMC daje na poklon apartmane u Grčkoj, a kako se raspitivala za veličinu moje porodice ja sam to povezao, da je Grčka poklon za nas. Što se tiče parkinga, samo sam upozorio ljude da iz prostorije u kojoj CMC drži prezentaciju ne mogu putem mobilne telefonije da izvrše uplatu parkinga i ništa više. 60

Jesmo i supruga i ja punoletni i sigurno bi izašli posle 10-ak minuta od početka prezentacije, ali ne bi dočekali vaš poklon, koji ste delili na samom kraju prezentacije odn. posle 2 i po sata. Ni jedan podatak koji smo dali supruga i ja Mariji nije bio nekorektan niti lažan, nego smo videli da Marija nije bila sigurna kakvi smo klijenti, a da bih ovo potvrdio evo našeg kratkog dijaloga: Marija: Da li ste ove godine bili na moru? supruga i ja (KiS): Nismo (zaključak – nismo imali love) KiS: Bili smo u Italiji (zaključak – imamo love) Marija: A gde ste bili? KiS: Kod Vićence kod rođaka (zaključak – nismo imali puno love) KiS: Usput smo obišli Veneciju, Veronu, Asiago, Gardaland, Sirmione na Lago di Garda… (zaključak – ipak imamo lovu) Marija: A prošle godine? KiS: Ne (zaključak – nismo imali love) KiS: Napravili smo sebi stan (znači imamo love) Marija: A pre dve godine? KiS: Bili smo u Rafailovićima (znači ipak ne puno love) Marija: I koliko ste plaćali smeštaj? Oko 20 €? KiS: Ne, bili smo u Vili Radović i plaćali smo apartman 55€˘dnevno (znači imamo lovu) Moje planove za budućnost nisam ni jednom izrekao nikome u CMC. Vaučer je kod mene i možda ću i ići na Tenerife (dali ste rok od 10 meseci i 20 dana da se odlučim), jedino ako se možda niste naljutili pa ćete da mi poklon ukinete (ali ne vidim razlog). Po dobijanju poklona svi parovi na prezentaciji su bukvalno zanemeli (da li zbog razočarenja ili oduševljenja ne znam), pa je glavni menadžer ponovio šta je poklon, ali uz prethodnu napomenu da traži od nas prisutnih aplauz. A kako i sami rekoste “Poklonu se u zube ne gleda” ako ni zbog čega, a ono iz pristojnosti, mogli ste i vi (kao što sam se i ja vama) da se zahvalite na mom poklonu za smeštaj u Tasmaniji. A da je tamo 61

lepo lepo je, jer sticajem okolnosti, imam tamo prijatelja, koji je profesor brodogradnje na jednom koledžu. „Sjajan“ markting! Tada stiže i jedan mejl od nepoznate osobe iz Novog Sada (posle ovog mejla, nisu se više obraćali nikome): Poštovani g-dine Srdjane (slučajno i Kolega), Pridružujem se, istina - malo kasno ali ne i PREkasno, vašoj diskusiji o poklon-putovanju CMCa. Šta reći... Kao da sam ja pisala Vaš tekst. Samo se imena razlikuju. Moj muž se čak drznuo (!) da ih upita jasno i glasno ŠTA to oni nama prodaju? Prišao je mladi, nadobudni menadžer iz BGDa - svi su danas neki menadžeri i "menadžeri" - i vrlo ljutito nam odbrusio da nas niko nije prisiljavao da dođemo. Nama su rekli u telefonskom razgovoru da reklamiraju firmu. E, pa nije, kasno smo shvatili reklamiraju učlanjenje u klub od tričavih 11.800 eura! (o samom "klubu" SATELIT ne bih pisala, tolika količina kiča na jednom mestu...). Mi smo imali prezentaciju u nedelju u 13h! Pazite: u pitanju je Novi Sad. Ko god poštuje običaje sredine u kojoj želi da radi, treba da zna da Vojvođani ručaju u to doba. Kod kuće smo još konstatovali da će sigurno da nas "nagrade" Tenerifima, jer će malo ko ili niko otići! Ali, iskreno: iz samog pisma, sa sajta i po priči g-đica/g-đa telefonom - stiče se utisak da se bira destinacija! Pa nije to veliki trošak za jednu "taaaakooo ozbiljnu" turističku agenciju, sve sa onim sertifikatima. Toliko bi ih/nas koštalo i letovanje u aranžmanu LAST MINUTE. Prezentacija je bila...pa BILA je. G-đa/g-đica se trudila da bude zabavna i zanimljiva, istina, često na granici dobrog ukusa i lepog vaspitanja. Devojka koja nas je ispitivala (nema tome drugi naziv) nam je, čini nam se, više rekla o sebi nego mi o njoj. Malo se zanela . Ja sam do sada dobila dva nagradna putovanja, neke igre iz novina, i bilo je SUPER! Ovo ... Šta reći? Osim da im treba ono osnovno vaspitanje koje deca dobiju do sedme godine, da im treba puno rada na sebi i na menadžeru kojeg hoće da stvore. Pozdrav iz našeg nekad lepog Novog Sada! Možda se i sretenemo na Tenerifima, njima u inat! 62

andjelica@serbiancafe.com Bezuspešna borba sa Mićom Mitrovićem (tada je bio predsednik komisije za takmičenja, ispred Društva fizičara Srbije, prof. na Fizičkom fakultetu, Univerziteta u Beogradu) Poučen iskustvima iz prethodnih godina, uvek sam detaljno pregledao i postavke i rešenja zadataka na takmičenjima. Znam da bude grešaka. Jednom prilikom mi je Prof Nikolić iz Niša rekao na moju zamerku oko jednog zadata: „U pravu ste, ali dajte da ne rušimo takmičenje, neka bude tačno onako kako je većina uradila.“ Svakako da nisam hteo da rušim takmičenje, za koje sam svestan da nije lako organizovati. Poštovani, Ovim putem želim da uložim žalbu na dodeljen broj poena (10) u zadatku broj 2, Mihailu Đorđeviću, VIII razred, OŠ „Desanka Maksimović“ iz Zemuna i smatram da je trebalo da dobije svih 20 poena. Obrazloženje: Ako iz formulisanog zadatka broj 2 (VIII razred) izdvojimo rečenicu kojom se nešto traži u zadatku, uz postavljene uslove, izuzimajući vrednosti veličina (masa tela, ugao strme ravni i koeficijent trenja između tela i podloge), koje samo pomažu da se matematički dođe do traženih podataka, imamo sledeću postavku zadatka: Kolikom minimalnom silom treba vući telo uz strmu ravan da bi se telo kretalo ravnomerno. (Nigde se decidno ne navodi smer kretanja tela po strmoj ravni) Tačno se izdvajaju dva uslova zadatka: 1. treba vući telo uz strmu ravan i 2. da bi se telo kretalo ravnomerno kao i šta se traži u zadatku: 63

1. kojom minimalnom silom? Postavka i rešavanje: 1. Prvi uslov zadatka nameće postavku sledećeg fizičkog sistema: Ovime smo dobili koje sve sile deluju na telo i obezbedili da silom F1 vučemo telo uz strmu ravan (smer sile F1 tačno definisan). 2. Zatim postavljamo uslov da bi se kretalo ravnomerno: a=0 (ubrzanje jednako nuli obezbeđuje konstantnu brzinu odn. ravnomerno kretanje) odnosno ma==0 (zbir svih sila koje deluju na telo u pravcu njegovog kretanja bude jednak nuli – i ubrzanje i sile se posmatraju kao vektori). 3. Obzirom da je uslov br.2 u zadaktu ispunjen sa znakom =, a ne sa > ili <, postavlja se pitanje zašto se traži minimalna sila, kada bi smo na ovaj način dobili samo jedno jedino rešenje (ni minimalno ni maksimalno). Jedino što nam preostaje da vidimo dva pretpostavljena slučaja: a) da se samo telo kreće sa smerom uz strmu ravan b) da se samo telo kreće sa smerom niz strmu ravan da bi od dve eventualno dobijene različite sile izabrali manju silu i time našli minimalnu silu. Ako sada priđemo rešavanju ova dva slučaja (pod a) i b)) dobijamo dva moguća rešenja, od kojih možemo izdvojiti manje i dobiti traženo, odn. kojom minimalnom silom. Uz prikazano razlaganje svih sila i postavke sistema, za ova dva slučaja (i dalje ispunjavamo uslove: vučemo telo uz strmu ravan i kreće se ravnomerno), dobijamo: a) b) 64

Očigledno je da pod a) tražena sila treba da bude F1=Fp+Ftr pod b) tražena sila treba da bude F1=Fp - Ftr odakle se vidi da je zbog tražnje minimalne sile, jedino i tačno rešenje pod b), odnosno da bez obzira što telo vučemo uz strmu ravan, da bi se ono ravnomerno kretalo uz minimalnu silu vučenja, telo mora da ide niz strmu ravan. I kada se ubace sve vrednosti (masa tela, ugao strme ravni i koeficijent trenja) prilikom rešavanja ovog zadatka (uzimajući da je ) dobijaju se dve vrednosti za F1: pod a) F1  6,73 N pod b) F1  3,27 N odakle se opet vidi da je manje (minimalna sila od ove dve) rešenje pod b). Vi ste u rešenju drugog zadatka napisali (rešavajući sistem pod a)) rezultat od 13,7N što i to nije tačno. Zbog svega navedenog, smatram da Mihailu Đorđeviću treba u potpunosti priznati ceo zadatak kao tačan. P.S. Da ste zadatak postavili: kojom silom (bez minimalnom), možda bi se moglo podrazumevati da se silom vuče telo uz strmu ravan i da samo telo ide uz strmu ravan (i to bi bilo jedno od dva moguća rešenja), ali ovako 65

postavljen zadatak, kao što ste ga vi postavili (sa napisano minimalnom) ima samo gore navedeno rešenje pod b). Obzirom da sam se u međuvremenu konsultovao sa gospodinom profesorom dr Mićom Mitrovićem i da je gospodin odgovorio sledeće: nastavak na str. 3.... Postovani jasno je receno da telo treba vuci UZ strmu ravan. Ne povalaciti nekom silo, nego vuci. Necete nista vuci po zemlji ako ga ne pomerate. Znaci da se vuce uz ravan a ne da deluje sila u pravcu ravni usmerena navise. Rec minimalna je iskoriscena upravo da ne bi rekli da se deluje silom paralelno ravni usmerenom navise, jer je moguce da sila delujemalo koso prema ravni ili vise koso od ravni. Mnogo slozeniji zatadatak bi mogao biti postavljen kada bi se trazile samo sile kojima se moze delovati da telo da bi se kretalo ravnomerno. Tada bi naravno, imala dva resenja (za kretanje nadole i navise. Naravno, jos slozenije bi bilo ako ne bi bile date brojne vrednosti, pa bi ucenici morali da diskutuju kada je uopste moguce ravnomerno na dole (kada trenje nije dovoljno veliko) ... i td. Izabrana je najlaksa varijanta. Resenje vaseg sina je lepo, za interesantan slucaj, ali nije odgovor na postavljeno pitanje. Zbog toga sam predlozio gradskoj komisiji da mu za resenje dodeli 15 poena. Pozdrav Mico Mitrovic Ja moram (i izvinjavam se i profesoru i komisiji) da postavim sistem kako ga je definisao profesor: znači i sila i kretanje tela idu na gore – uz strmu ravan (uopšteni slučaj – neparalelno strmoj ravni i to slučaj na više), pa je minimalno uzeto kao da sila deluje paralelno strmoj ravni 66

Međutim uslov ravnomernosti sada izgleda: F1cos = mg + mg - F1sin odakle je: F1= gde je K= mg + mg pa minimalna vrednost nije kada je F1 paralelna strmoj ravni već za neki ugao približan 11o. Nisam ni razmatrao kada bi F1 bila usmerena na niže u odnosu na strmu ravan. Ali kako deca u VIII razredu da znaju da nađu minimum gornje funkcije F1()??? Nakon ovog poslatog pitanja i obrazloženja, dobio sam odgovor od profesora sledeće sadržine: Ko je trazio minimum? Da bi znali gde je, ne mioraju ga traziti kao vi. Stvarno nemam vremena vise za dopisivanje. Pozdrav Mico Mitrovic Posle njegovog pitanja oko minimuma video sam da ne treba više sa njim da diskutujem, a i sam je rekao da nema vremena više za dopisivanje. ЗАШТО СЕ НИСАМ РАЗВЕО 67

Ко има добру моћ запажања, приметиће да је овај наслов написан комплетно великим словима, за разлику од свих других поглавља. Е, мали Перица (сада примећујем да се уместо Перице све више употребљава Ђокица, а то су имена са којима почињу све бесмислене, глупе или смешне приче – као некада Муја) је замишљао да ће овај наслов бити наслов мог другог бестселера, након објављеног, овог првог, који сада читате. Али, живот и даље шамара, како он хоће, па се и ово нађе у првом бестселеру (хаха). Тај други наслов је требао да буде или зашто сам се или зашто се нисам развео, јер нисам био сигуран шта ће бити, али у овом тренутку знам, па и ставих адекватан наслов. Овде уложите све своје мождане вијуге и читајте више између редова, него сам запис. Ако неко очекује некакве пикантерије у овом поглављу, које ће му заситити душу, може одмах да га прескочи, јер тога овде неће бити. У другој књизи ће бити много детаљније описане све дилеме, али опет кажем, пикантерија неће (ето сам себи рушим тираж друге књиге). Две ствари су скроз заслужне за ово! 1. Бреме Растао сам цео живот без оца. Он је био какав је био и његово је, али сам ја сам себи рекао, на почетку брака: „Ти нећеш бити Видоје (мој отац) и има да одгајиш децу у породици, како знаш и умеш“. Деца порасла и ко зна... 2. Изненадна моја тешка болест, дијагностикована 15.7.2022. године која је Операција на неурохирургији и хирург г. проф. Тасић 68

Након операције мозга, која ми је продужила живот и дозволила да уопште ово сада вама пишем, која је била изузетно тешка, има и лепих постоперативних ствари. Једно недељу дана по изласку из болнице, моја ћерка села нешто да ради за себе и да проверава сама себе, да не каже студентима погрешну информацију (иначе ради на ЕТФу као студент сарадник). У једном тренутку каже Михаилу (мом сину) да јој провери неки двојни интеграл. Ја се ту окуражим и кажем да да мени и да ћу то ја. И лепо ја све то урадим и потврди се да је и њој резултат као и мени, што је у већини случајева довољно да се тврди да је све добро рађено. Није то толико ни занимљиво ни неуобичајено било, али се деци одмах родила сјајна идеја. Пало им је на памет да пошаљу поруку која би дошла до проф. Тасића, где су хтели да кажу да сам ја добро и да сам чак успео и да решим један интеграл, али да им је најчудније то што никада раније нисам знао д арешавам интеграле и да сам завшио Правни факултет. Искидасмо се сво троје од смеха. Не смем ни да замислим израз г. Тасића да је ово стварно дошло до њега. sistem zdravstva sumiranje života (bespotrebno) Kompromis a ne popuštanje i to odmah a ne kad dotera cara bez straha 69

Dokle da se vratimo i razrešimo večite podele u narodu... Sloba/Dos Rusija/Amerika Draža/Partizani Petrovići/Obrenovići Katolici/Pravoslavci Vernici/Nevernici 70

Nestajanje srpskog jezika Kako prevarom do kupca – vrhunski marketing. Po zakonu morate... Evo vam predračun i ugovor...PTT za usluge Poziv na prijavu na email. Ide sveštenik putem i naleti na brigu. Mrdne levo, briga levo. Mrdne desno, briga desno. I on šta će, uprti brigu na leđa i nastavi da ide putem... Nije to tvoja zemlja. To je zemlja tvoje dece. Nisi ti to stekao, nego si nasledio. Šta si nasledio, prosledi. Javne nabavke su smišljene... saglasnost mamina za MTS Lekarski pregled za vožnju Moje prvo pijanstvo Predavanje - Žika Veljović Jeo sam govna, baš tim rečima... U kakvu Evropu idemo i kom zapadu težimo i da li su izopačenosti povezane sa prosperitetom Šta god ne valja ovi naši koriste prozapadne fore da je potrebna edukacija – pa nije Srbin glup pa da ne zna da ne 71

treba da baci đubre na trotoar, ili u reku, nego je bezobrazan i treba ga po džepu udariti, ali kada.... Zašto se političari toliko bore da pomognu narodu? Popuniti stihove 72